Prodali smo automobil i redukovali sve troškove, pa i komunalije, na kojima štedimo tako što ih plaćamo do 16. u mesecu pa nas one dođu pet odsto jeftinije. Tako svoje, evo već trogodišnje, hrvanje sa krizom, u jednoj prostoproširenoj rečenici opisuje Boban Ljubić. Ljubići, koje vidite na slici, ne spadaju inače u baš prosečne porodice u Srbiji, ali je po mnogo čemu tipična, jer muče ih problemi koji muče 90 odsto porodica u Srbiji.
A prosečna nije pre svega zato što ima „jedna usta“ više. Prema statistici, naime, prosečna porodica u Srbiji ima tri člana (sasvim precizno – 2,97) koje „naši junaci“ sa dva sina (Srđan i Ilija) znatno premašuju. U tom slučaju, međutim, čak i ukupni porodični prihodi nešto iznad proseka po članu domaćinstva daju ispodprosečni rezultat. Drugo, život u metropoli, makar to bilo u jednom od novobeogradskih blokova (što je, naravno daleko od bilo kakvog glamura) kombinovan s poslom na drugom kraju gradu, nabija troškove kojih u malim gradovima nema. S druge strane, pak, to jeste šansa, pre svega za bolje obrazovanje dece, što Ljubići svim silama nastoje da iskoriste, ali – i to povećava troškove. Primera radi, ako mlađi sin, kao što se očekuje, na jesen upiše srednju muzičku školu, biće mu potrebna harmonika (polovna, razume se) koja košta oko četiri hiljade evra. Odakle? To je u ovom trenutku pitanje koje Ljubiće najviše muči.
Pre tri godine u ovo vreme situacija je bila znatno drugačija. Toliko da su čak počeli da grade, doduše vrlo skromnu, vikendicu na poklonjenom parčetu zemlje u jednom šumadijskom selu.Od tada, međutim, počinje pad njihovog životnog standarda, koji srećom nije bio strmoglav, ali traje već dugo, a prošle godine je, s velikim skokom cena hrane, čak dobio na ubrzanju. Po tome se Ljubići savršeno uklapaju u državnu statistiku. Naime, i podaci za Srbiju pokazuju da su se plate povećavale do sredine 2008. godine, a onda su počele da padaju i tako je praktično ostalo do današnjeg dana. S druge strane cene su, nekad sporije, nekad brže, ali kontinuirano i nezadrživo rasle.
„Glava porodice“ je sklona da pomenuti pad standarda objasni činjenicom da je došlo do „prestrukturiranja“ u porodičnom budžetu: deca su porasla pa su im potrebe veće. I skuplje. „Blagajnica“ Verica, međutim, analitičarski hladno primećuje: „To, čak i da je tačno, nije važno, važno je to da ja za veknu hleba danas moram da dam duplo više nego pre nekoliko godina. Ili, još važnije, kirija je bila dve-tri hiljade dinara, a danas je šest hiljada. A naše plate u međuvremenu nisu duplirane, jedva ako su porasle za 15-20 odsto“.
I ovde naša prosečna porodica kompjuterski tačno odražava makroekonomske trendove. Naime, struktura potrošnje domaćinstva pokazuje da ubedljivo najveći deo porodičnog budžeta odlazi na hranu (41,3 odsto), a zatim na komunalije (stanarina, voda, struja, energija – 16 odsto). Daleko iza, na trećem mestu, nalazio se transport (sa učešćem od devet odsto), pa onda, kao neka vrsta „sitnih troškova“, dolaze svi ostali. Tu su, to je zanimljivo, alkohol i duvan, sa učešćem od 4,4 odsto, iznad troškova za zdravlje (4,1 odsto), a o obrazovanju, na koje se troši samo 0,9 odsto, da se i ne govori. Kad se, pak, navedeni podaci „ukrste“ s podatkom da su u poslednjih godinu dana, tačnije od marta prošle do marta ove godine, opštoj inflaciji od 14 odsto najviše doprinele cene hrane (rastom od 23 odsto), a zatim komunalije (koje su poskupele za 20 odsto), postaju jasnije dimenzije krize koja je pogodila prosečnu srbijansku porodicu.
Najviše su, da rezimiramo, poskupela upravo ona dobra i usluge na koje odlazi najveći deo (gotovo dve trećine) porodičnog budžeta. Kad se to ima u vidu, takođe postaje jasno zašto izdvajanje za dodatno obrazovanje dece toliko pogađa Ljubiće, iako su, hvala bogu, zdravi (pa na njegovo održavanje praktično ništa ne troše), a i ne piju nešto, osim za rođendane i slična slavlja.
Pošto su sredinom prošle godine već uzeli onaj takozvani Dinkićev, tj. subvencionisani kredit, da plate neke vanredne izdatke, Ljubići nisu imali kud nego da smanjuju potrošnju. Kao, uostalom, i hiljade drugih, o čemu ilustrativno govori zvanična statistika. U martu ove godine, naime, maloprodajni promet u Srbiji bio je za nešto preko 14 odsto manji nego istog meseca lane. Slično pokazuju i podaci za prva tri meseca: trgovina u ovoj manja je nego u prošloj godini za čitavu desetinu (sasvim precizno 9,6 odsto). „Koliko me poskupljenje ražalosti, toliko me obrazloženje nasmeje“, rekao je pre tridesetak godina, u „onom“ sistemu, poznati aforističar Vlada Bu latović VIB.
Ni u tom pogledu od onog vremena nismo mnogo odmakli. Bar kada je o zvaničnim obrazloženjima reč. Naime, statistički je tačno da su u porastu cena najveći udeo imale cene hrane (90 odsto, kaže guverner Narodne banke Srbije Dejan Šoškić), ali kad pogledamo naše susede moramo da se zapitamo: jedu li oni uopšte? Jer, tamo je inflacija znatno niža nego u Srbiji. Dakle, inflacija je lane (decembar 2010. u odnosu na decembar 2011. godine) u Srbiji bila 6,2 odsto; na Kosovu 3,5 odsto, u Bosni i Hercegovini dva, Makedoniji jedan i po, Hrvatskoj jedan, a u Crnoj Gori svega pola procenta.
U čemu je štos, pita se svaki dobronamerni građanin. Uzroka, naravno, ima više, mada se svi oni na kraju svode na jedan. Ali, o tom krajnjem – na kraju. Da pođemo od spoljašnjih uzorka, tj. od rasta cena hrane i energenata (nafte i gasa pre svega) na svetskom tržištu koji se prenose na domaće prilike. Postavlja se međutim pitanje kako to da ti uzroci ne deluju i u drugim zemljama. Odgovor pre svega treba tražiti u pogrešnoj agrarnoj politici, koja je omogućila stvaranje monopola i oligopola na tržištu najvažnijih poljoprivrednih proizvoda (pšenice, kukuruza, ulja, šećera) u Srbiji. Sledeći uzrok jeste kurs. Pad dinara odmah se odrazi na cene. Suština politike „ciljane inflacije“, koju NBS vodi već nekoliko godina, jeste u tome da se uticaj kursa na cene eliminiše ili bar znatno smanji i da glavna poluga upravljanja inflacijom bude (tzv. referentna) kamatna stopa centralne banke.
To nije uspelo. Pomenuta kamatna stopa prošetala se od osam do 17 odsto i nazad, ali aždaja inflacije nije zauzdana. Nije samo Narodna banka kriva za to. Jeste da je bila previše popustljiva prema pritiscima koji su dolazili iz Vlade, ali su zapravo još veću težinu imali pritisci koji su dolazili iz samog privrednog sistema. Finansijska nedisciplina je konstrukcijska greška naše ekonomije.
Drugim rečima, preduzeća mogu godinama trajati na privrednoj sceni, a da ne plaćaju svoje elementarne obaveze, bilo da su to dugovi dobavljačima, plate zaposlenima ili porezi državi. Time se krug nelikvidnih i loših firmi sve više širio.
U tome je ključna razlika između Srbije i njenih suseda. „Nelikvidnost i uzajamna dugovanja u drugim zemljama znatno su niža, taj haos kakav postoji u Srbiji retko se gde sreće“, kaže Vladimir Gligorov iz bečkog Instituta za uporedne ekonomske studije, specijalizovanog upravo za eks-jugoslovenski prostor. U tome je javni sektor imao ključnu ulogu. Nereformisana i nerestrukturisana javna preduzeća, sa ogromnim viškom zaposlenih i isto takvim manjkom efikasnosti i produktivnosti, vukla su nazad celu privredu. A pri tome su još njihovi radnici od (slabe i podeljene) Vlade štrajkovima uspevali da izboksuju porast plata i time još više povećaju ionako preveliku javnu potrošnju i još više otežaju život ostalom delu privrede. Tako se dolazi do suštinskog, onog već spomenutog krajnjeg uzroka inflacije i niskog standarda u Srbiji: diktature (kratkoročnih) političkih interesa nad (dugoročnim) interesima (zdravog dela) privrede i društva.
Junaci naše priče, Verica i Boban Ljubić, na svoju nesreću zaposleni su u privatnom sektoru, gde se radi više a zarađuje manje, ali se ipak ne štrajkuje. Jer, znaju da to ne bi imalo smisla, nego gledaju da osmisle još neki posao i tako povećaju svoje prihode. Ali to je već za neku drugu priču.
Bez restorana i koncerata
Potpuno smo se odrekli izlazaka na ručak i na večeru, toga nema čak ni za neke posebne datume, kao što je godišnjica braka, recimo. Na koncerte idemo kada su besplatni ili kada je neka zaista niska cena, 100-200 dinara. O novom nameštaju ili novoj mašini za veš i ne razmišljamo. Takođe, proredila se i kupovina garderobe. Kupuje se ono što je najpotrebnije i ne bira se mnogo.
Obrazovanje
Karate košta 3.000 dinara, časovi matematike 4.000, solfeđo isto toliko. Nastojimo, dakle, da deci omogućimo sticanje raznih vrsta znanja i veština. Ali, malo je onoga što je besplatno. Jedna od tih stvari jeste jedrenje kojim se bave i Ilija i Srđan. Ali, iako su spretni i vešti nikada na regati ne mogu da naprave neki rezultat jer voze čamac koji je njihov trener vozio kad je bio dete. A ima dece kojima otac kupi čamac od 5-6 hiljada evra i takav pobeđuje. Hoću da kažem to što biraš jeftinije klubove i jeftinije časove odrazi se na kvalitet. Jedrenje nije suštinski bitno u životu, ali ako hoćeš da pošalješ dete u neku letnju školu u inostranstvo, da uči jezik i slično, to sve košta i mi to sebi, tj. njima, u ovom trenutku ne možemo da priuštimo. Verujem da to važi za 90 odsto porodica u Srbiji.
Komunalije
To sve ide malo pomalo: malo telefon, malo voda, malo smeće, malo struja, ali kad se sve skupi vidiš da je otišlo i-ha-ha. U računu za Infostan samo je grejanje značajnija stavka, ali stalno nam „karikaju“ neke troškove, kao što je recimo ekološka taksa. Samo se pojave u računu. I tako, malo pomalo, na te razne komunalne troškove sada nam ode 15.000 dinara, duplo više nego pre nekoliko godina. A plate sigurno nisu toliko skočile.
Bez automobila
Automobil sam prodao pre godinu dana, bio je polovan i već prilično star, trebalo je da se radi generalka, limarija itd. Izračunao sam da mi je jeftinije da se vozim gradskim prevozom nego da uložim u popravku automobila, posebno što ni tada ne bi bilo sigurno koliko još može da izdrži.
Crna Gora: Preživljavanje uz dodatni rad
Sarajka Nada Sarić Cicmil početkom devedesetih s malom kćerkom i suprugom pobjegla je iz ratnog požara. Utočište su našli u Beogradu, gdje je pet godina radila je u Onkološkom dispanzeru. Potom se porodica Cicmil preselila u Podgoricu, gdje Nada radi i živi sa kćerkom. Suprug je umro. „Radim na Klinici za onkologiju Kliničkog centra Crne Gore. U međuvremenu radila sam kao viši asistent na Medicinskom fakultetu i Kliničkom centru u Foči, privatnim klinikama u Podgorici… Sa ovim statusom i titulama ljekar u Crnoj Gori ne može da živi od plate, bez dodatnog rada. Uglavnom radimo u privatnim klinikama i savjetovalištima, a ja se bavim i prevođenjem na francuski i sa francuskog jezika“, kaže Nada kojoj zarada pokriva polovinu troškova.
Nadina kćerka Milica je studentkinja. Ovih dana priprema diplomski iz njemačkog jezika na Filozofskom fakultetu u Nikšiću. „Ljekar u Crnoj Gori, koji predano i savjesno radi, ne može da izdržava od svoje plate ni dvočlanu porodicu. Meni je povoljna okolnost što imam stan od pedeset kvadrata, koji smo kupili od novca koji smo dobili prodajom stana u Sarajevu. Zbog toga se, ipak, ne mogu požaliti na svoj standard i mislim da je to neki prosječni standard crnogorskih ljekara. Istina, ne spadam u one koji imaju skupocjene automobile i vikendice, ali mojoj porodici ništa bitnije ne nedostaje“, objašnjava Nada.Prosječna plata ljekara specijaliste KCCG sa devetogodišnjim radnim stažom je 539, a medicinske sestre 240 evra. Specijalista sa dodacima zaradi 800 evra. Veseljko Koprivica
Hrvatska: Ništa bez bake
Fran (2), Ljiljana (33) i Tomislav (36) Hećimović su mlada zagrebačka porodica koja živi u širem centru grada u roditeljskom stanu od oko 65 kvadrata. Oboje rade u privatnim firmama i za sebe kažu da žive nešto bolje od proseka u Zagrebu. Ljiljana je diplomirani ekonomista i zaposlena je kao voditeljka kancelarija Valamar grupe u Zagrebu, dok je Tomislav inženjer građevine, koji radi u privatnoj firmi Smit commerce kao voditelj odeljenja instalacije.
Zajednički mesečni budžet ove zagrebačke porodice je oko 2.000 evra, što je nešto više od proseka, budući da je prosečna plata u Zagrebu početkom ove godine iznosila oko 880 evra. Nedavno su na kredit uspeli da kupe i svoj stan. „Najviše trošimo na hranu i kućne potrepštine. Na osnovne životne namirnice mesečno potrošimo najmanje 400 evra“, kaže Ljiljana Hećimović.
Za režije za stan od oko 65 kvadrata potroše mesečno u proseku oko 150 evra, a tu ubrajaju i račune za privatne mobilne telefone. Kao srećnu okolnost, Hećimovići navode to što dvoipogodišnjeg Frana čuva baka, Ljiljanina mama, jer ne znaju kako bi bez toga uspeli budući da Tomislav radi do 17, a Ljiljana do 17,30. Većina vrtića u Zagrebu radi do 17 časova. Boravak Frana kod bake pomaže i njihovom kućnom budžetu. „Odričemo se luksuza. Čovek stalno ima osećaj da se nečega odriče“, odgovara Tomislav na pitanje čega se odriču, ističući pri tom da zahvaljujući svemu tome u poslednje vreme uspeju nešto i da uštede. Njegova supruga kaže da retko izlaze, posebno od kada imaju dete, a paze i na to gde kupuju odeću i obuću. Od svojih plata mogu da odu na letovanje, a ove zime bili su i na skijanju. Uz to, bar jednom godišnje priušte sebi i neki vikend izlet. „Ako ima opcija na rate, uvek je koristimo kod plaćanja, pa smo tako platili i ovogodišnje zimovanje u Sloveniji“, kaže Ljiljana. Ova mlada porodica u skorijoj budućnosti planira i proširenje za još jednog člana. Mirjana Vujović Đurak, dopisnica Bete iz Zagreba
Bosna i Hercegovina: Da mi je pile da se počastim
Bračni par Lučić je u godinama “oko penzije”. Slobodan, bivši državni službenik, sveži je penzioner, dok je supruga Jasmina viša medicinska sestra pred penzijom. Dva sina su već odrasla i ne žive više s roditeljima.„Primanja su dovoljna za normalan život i preživljavanje, ali bez luksuziranja. Kad to kažem mislim da moramo da se odreknemo izlazaka u restorane na ručak ili večeru, kao i ljetovanja ili zimovanja u inostranstvu“, kaže Slobodan Lučić. Ono što Lučiće posebno zabrinjava jeste porast troškova života u odnosu na prethodnu godinu. „Cijene iz osnovne potrošačke korpe nekako su neosjetno porasle za 20 do 50 odsto, neke i više“, kaže Jasmina. Plate, s druge strane, u Bosni i Hercegovini već dugo miruju, ukazuju naši sagovornici. A penzije su nakon dugo vremena (mjereno godinama!), nedavno podignute za, kako kažu, više nego skromnih pet odsto. Slobodan situaciju svoje, ali i ne samo svoje, porodice na kraju ilustruje izjavom jednog penzionera koju je nedavno čuo na televiziji: „Dobro je, mogu kupitijedno pile, pa da se dobro počastim’’. Anka Milošević
Dvougao o kursu
Velimir Šonje: Prednosti fiksne kune
U maloj i otvorenoj ekonomiji (relativno) stabilnim kursom izbegavaju se makroekonomski udari. Veliki pad vrednosti valute opteretio bi troškove servisiranja spoljnog duga. Deprecijacija nacionalne valute škodi korporacijama čija bi se vrednost smanjila proporcionalno zaduženostiu stranoj valuti. Deprecijacija škodi i domaćinstvima čija je većina domaćih dugova u stranim valutama, evrima i švajcarskim francima. Uticaj kursa na izvoz nije veliki; značajniji je pristup stranim tržištima, strane investicije, sposobnost stvaranja novih proizvoda. M. V. Đ.
Pavle Petrović: prednosti fleksibilnog dinara
Pruža veće mogućnosti za prilagođavanje privrede i daje dodatnu slobodu u vođenju ekonomskepolitike. Kad je inflacija visoka promenljivi kurs daje veću mogućnost da se ona obuzdava. U slučaju recesije pomaže da se ona ublaži, odnosno omogućava manji pad proizvodnje. Poljska i Češka su zato bolje prošle od Baltičkih zemalja. Smanjuje udar na plate. Kad imate fiksni kurs čitavo smanjenje potrošnje mora da se odvije preko sniženja plata i zaposlenosti (primer Grčke i Portugala). Preko devalvacije omogućava se stimulacija izvoza, a destimulacija uvoza. M. L.
