Kada se u poslednjih par godina pomenu Avganistan i Kabul svi odmah pomisle samo na dve stvari: rat i talibane. Svakog dana čitamo o novim žrtvama, eksplozijama, napadima samoubica… Niko ne bi ni pomislio da u ovakvim okolnostima neko može da razmišlja i o drugim stvarima – recimo o borbi protiv korupcije.
Kad sam porodici i prijateljima rekao da sam izabran da budem među trojicom stranaca koji će učestvovati u radu tela zaduženog da nadgleda antikorupcijske aktivnosti vlade i stranih organizacija u Avganistanu, svi su pomislili da se šalim. Bilo je naravno i straha, a moram priznati da se ni sam nisam osećao baš najbolje. Put u neizvesnost uvek je najteži.
Dolazak na kabulski aerodrom malo je paradoksalan: putnike pozdravlja ogroman pano s natpisom „Dobrodošli u zemlju hrabrih“. Doduše, to i nije tako daleko od istine jer ratovi u toj zemlji traju već pune tri decenije, tačnije od početka sovjetske okupacije 1979. godine koju je nasledio građanski rat posle 1991. i rat s talibanima posle američke i NATO invazije 2001. Tri decenije rata, smrt desetina hiljada nedužnih ljudi i neviđeni pad životnog standarda uistinu su mogli da prežive samo najhrabriji.
Put od aerodroma putniku u blindiranim kolima odmah daje do znanja da tu šale više nema – toliku količinu bunkera, protivpešadijskih i protivoklopnih prepreka, bodljikave žice i mitraljeza, nisam video u svim ratnim filmovima koje sam gledao (a nisam ih gledao malo). Specifičan oblik ratovanja, napadi vozilima punim eksploziva, traže specifičan oblik odbrane. Nema ulice, trga ili raskršća koji nisu stalno pokriveni barem sa dva teška mitraljeza koji bi u slučaju napada trebalo da zaustave napad samoubica. Kažem „trebalo“, jer način odevanja muškaraca, a pogotovo žena, u Avganistanu dozvoljava nošenje i par desetina kilograma eksploziva na telu a da to niko ne primeti. Stvari su se pogoršale u poslednje vreme jer su otpadnici počeli da koriste i decu od 8 do 12 godina, pričajući im bajke da će kod detonacije poginuti samo nevernici, a njima neće biti ništa…. A biti stalno na nišanu, ako ništa drugo, znači veliku mogućnost da će kad-tad od svih tih silnih nišandžija neko greškom povući obarač. Pa se ti posle žali…
Pored ostale opreme, zadužio sam i šlem, te pancir košulju, sve u bojama UN i prilično visokog kvaliteta, ali ipak ne takvog da bi zaustavio zrna velikog kalibra kojim raspolaže većina mitraljeza u gradu. Zabranili su nam individualne izlaske u grad, odredili lično obezbeđenje, uveli svakodnevnu smotru i podelili radio-veze, baš kao u doba stare JNA. Osećao sam se isto, s tim što sam prilikom par službenih pešačenja po gradu prvi put posle završetka policijske karijere zažalio što zbog vrlo striktne UN politike nisam zadužio barem lično naoružanje za odbranu od kriminalaca. Ispostavilo se, naime, da je Kabul, što se tiče vojnih dejstava, u poređenju sa drugim prilično miran grad, ali da najveća opasnost preti od kriminalnih bandi koje otmicama, najčešće stranaca, pokušavaju da osiguraju životnu premiju u obliku otkupa otetih ljudi.
Prvih par dana bilo je naravno teško skoncentrirati se na naš zadatak – borbu protiv korupcije. Skupljali smo podatke, tražili izveštaje, razgovarali s najuticajnijim ljudima i polako shvatili da će po težini to biti zadatak naših karijera. Lično, još nisam video zemlju koja ima toliko problema s korupcijom. Pravo je čudo što predsednik zemlje Karzai još uvek drži autoritet i čak vuče smišljene poteze u cilju osiguranja trajnog mira i prosperiteta te zemlje.
Ekonomski, to bi mogla da bude jedna od najbogatijih zemlja u svetu jer doslovno leži na najvećim količinama urana, litijuma, kobalta, dijamanata, bakra, nafte… Svega ima i samo čeka na početak vađenja. U našim razgovorima nisam naravno mogao, a ni hteo, da izbegnem pitanje da li ima neke veze između tolike prisutnosti stranih snaga u Avganistanu i rudnih bogatstava. Dobio sam odgovor ne, ali „živi bili, pa videli“.
Svi se najviše plaše povratka talibana jer to što su radili u vreme svoje vlasti do 2001. niko ne želi više da doživi. Muškarci nisu smeli da seku brade, žene iz kuće nisu uopšte smele same da izađu, sve televizore pobacali su kroz prozore… Najveći problem svakako bi mogla predstavljati realna opasnost da bi posle povlačenja stranih trupa sve moglo da krene na put bez povratka.
Moraće da se pronađe i način kako da se uvere svi avganistanski uzgajivači maka da pređu na uzgoj drugih kultura ili da mak prodaju legalnim trgovcima. Paradoksalno je da bi Avganistan svojom proizvodnjom mogao da popuni svetske zalihe regularnih lekova na bazi morfijuma, ali to zemlji ne dozvoljava konkurencija iz drugih zemalja koje takođe proizvode mak.
Situacija u zemlji zapravo predstavlja veoma labilnu i eksplozivnu kombinaciju svih mogućih pretnji i samo uz istovremenu maksimalnu odlučnost i osetljivost moći će se izbeći njen apsolutni kolaps. Par dana u Kabulu brzo je prošlo, sada je na redu sređivanje utisaka i priprema za sledeću misiju u julu. I tako svaka tri meseca. Biće to stvarno ludo i nezaboravno.
Koliko god da je put prema aerodromu pun zanimljivosti, to još uvek nije ništa u poređenju s postupcima kojima su podvrgnuti putnici prilikom ukrcavanja na avion. Pri tome ne mislim toliko na razumljive sigurnosne mere, kao što je postupak »čekiranja« koji bi mogao da posluži čak i kao odličan trening za nervnu stabilnost volova, a kamoli ljudi. Ljudi sa slabim nervima nikako ne bi smeli u Kabul: čak i ako prežive talibane, lopove, sitne krađe u restoranima, vrućinu i prašinu, za njih će kraj puta biti na odlasku, na aerodromu, u redu za čekiranje. Tu gnjavažu, dreku, preskakanje redova i psovke na svim jezicima sveta sigurno neće preživeti…
Drago Kos je nekadašnji policijski inspektor, doskorašnji predsednik slovenačke Komisije za sprečavanje korupcije, bivši UEFA sudija (sudio utakmicu SCG – Urugvaj 1:1, 2006. godine) i predsednik GRECO-a, tela Saveta Evrope zaduženog za borbu protiv korupcije