„Bolje bi bilo da smo uzeli tašnu Merilin Monro kao hipoteku nego ono njegovo preduzeće“. Tako se vajkalo petoro bankara čekajući pre neki dan da ih primi srpski premijer Mirko Cvetković, s kojim su želeli da podele svoje muke vezane za 140 miliona evra koje im duguje Nibens grupa i aludirajući na privatnu imovinu vlasnika te kompanije Mila Đuraškovića koja vredi (prema njihovoj proceni) više od neke njegove firme. Premijer Cvetković samo je jedno od „ramena za plakanje“ na kojima bankari pokušavaju da nađu odgovor na pitanje može li se 140 kontaminiranih miliona evra gurnuti pod tepih ili, još bolje – duboko zakopati u knjigovodstvene bankarske bunkere da bruka ne pukne? Svakog dana, u strogoj konspiraciji i uz uključene crvene lampice, petoro ljudi – menadžeri za rizike, menadžeri za specijalne operacije, predsednici upravnih odbora, akcionari… Unikredit banke, AIK banke, Banke Inteza, Sosijete ženeral banke i EFG banke – tragaju za rešenjem kako da spasu ovoliku sumu novca kojom su proteklih nekoliko godina finansirali Nibens grupu, čijeg je vlasnika država nedavno smestila u istražni pritvor.
Iako je na prvi pogled „sve pod kontrolom“, iza maske bankarske hladnokrvnosti panično se traga za rešenjem kako da poverioci (banke, država i dobavljači) izvuku novac, s obzirom na to da vrednost Nibens grupe vrtoglavo pada. Procene su da bi u ovom trenutku svi poverioci (kad bi imali isti status) mogli da naplate samo 30 odsto svojih potraživanja. Ako su te procene tačne, onda ovih pet banaka ima ozbiljan problem jer je AIK banka u Nibens grupu plasirala 50-60 miliona evra, Unikredit – 25 miliona evra, Inteza – 17 miliona evra, Socijete ženeral – osam miliona evra, a EFG – 7,5 miliona evra.
Nibens je konglomerat firmi koje čine 60 odsto putarske industrije Srbije, jedan od većih izvođača radova na Koridoru 10, poslodavac za 5.000 radnika i ljubimac banaka koje su se utrkivale da ga poslovno prate s milionima evra zajmova.
Problem je nastao početkom godine kada je objavljeno da će Fabrika maziva iz Kruševca (firma-članica Nibens grupe) otići u stečaj. Vest je bila šokantna, jer ta firma posluje veoma uspešno, a njena jedina „mana“ bila je to što je vlasniku Nibens grupe služila kao zalog (hipoteka) da kod banaka uzima nove kredite za privatizaciju putarskih firmi (PZP Vranje, PZP Kragujevac, PZP Užice, Bačka put, PZP Beograd i PZP Niš).
Tek će poverioci i analitičari utvrđivati šta je doprinelo sunovratu Nibens grupe – eventualno nenamensko trošenje novca, preskupo plaćene firme u privatizaciji, ekonomska kriza, pad tržišta ili nesposobnost novog vlasnika da restrukturira firme koje je kupio. Činjenica je da Nibens grupa posluje u najkonjunkturnije vreme i da ima biznis oslonjen na infrastrukturu (državni strateški projekat) koji godišnje može da generiše tri do pet odsto profita. Zbog toga se i postavlja pitanje kako je moglo da joj se dogodi da zapadne u poslovne nevolje. Nibens je pre nego što je zapao u krizu procenjivan na 300 miliona evra, pa na 260 (kada su se tadašnji vlasnici „raskantavali“), pa na 140, da bi se u poslovnim krugovima danas „tipovalo“ sa vrednošću od 50 do 70 miliona evra.
Onaj ko bude analizirao slučaj Nibens grupe mogao bi da otkrije krupne manjkavosti u jednom od ključnih tranzicionih procesa u Srbiji – u privatizaciji (kako su neki preduzetnici halapljivo kupovali društvene firme), koliko su u pothranjivanju te preduzetničke pohlepe učestvovale poslovne banke i koliko je odgovorna Narodna banka Srbije kao regulator.
Jedan od bankara kome Nibens duguje veliki novac ovako objašnjava funkcionisanje modela: „Banke se zaletale i davale zajmove jer je dobro izgledalo na početku. Svi su očekivali da kad mu daješ toliki novac, neće lako da izađe iz posla. Dao si 250 miliona s namerom da će s tvojim novcem da napravi 350 miliona evra“.
„Vreme zaletanja“ kada su banke tako poslovale trajalo je od 2006. do 2008. godine. Tada je ogromna ponuda deviza uticala na aprecijaciju dinara i prinose na kredite, što je bilo ekstremno privlačno za investitora. Korisnik indeksiranog kredita uživao je prednosti smanjenja dinarske vrednosti obaveza, a krediti su odobravani uz valutnu klauzulu, tako da je kreditni rizik banke bio direktno zavisan od izloženosti klijenta deviznom riziku. Da bi minimizirala izloženost klijenata deviznom riziku, Narodna banka Srbije donela je u to vreme nekoliko značajnih mera kako bi smanjila rizike, ali su banke na to odgovorile još većim rastom kapitala i još ekspanzivnijom kreditnom aktivnošću.
Jedan od bankara upleten u slučaj Nibens grupe tvrdi da Milo Đurašković bankama plaća vantržišne kamate od 1,5 do dva odsto mesečno i da je to bio mamac za banke da odreše kesu: „U tome i jeste caka što je on sve bankare navukao. On je nama na godišnjem nivou plaćao sedam-osam miliona evra kamata, pa tako četiri godine. Pre dve godine videli smo šta se dešava, ali nam se stalno izvlačio. Morali smo da mu dajemo poneki milion novog kredita, kako bi nam vratio duplo od starog. I ovo nas je zateklo“.
Vladimir Čupić, predsednik Izvršnog odbora Hipo Alpe Adria banke, to danas vidi na ovaj način: „Suština je u tome što su banke u jednom trenutku raspolagale nekom količinom novca i bilo je potrebno naći adekvatne mehanizme i adekvatne klijente koje su mogle da finansiraju. Trebalo je samo pametno odabrati projekat i finansirati ga. Ono što danas izgleda kao nerealno finansiranje, pre pet-šest godina izgledalo je kao vrlo, vrlo lukrativno“. Čupić objašnjava da njegova banka upravo zbog te euforije ima tipski ugovor kojim je klijentima izričito zabranjeno da uzimaju ili daju jemstva bez saglasnosti Hipo banke. A na pitanje koliko su banke u tim vremenima bile spremne da progledaju kroz prste klijentima koji nisu ispunjavali sve potrebne uslove, Čupić kaže: „Verovatno više nego sada, jer bilo je više novca i lakše su se donosile neke odluke. Potpuno je jasno da je tada pristup bio liberalniji nego danas“.
Tu „nesputanu slobodu“ banaka da svakome ko je ponudio bilo kakvo obezbeđenje odobre kredit tolerisala je Narodna banka Srbije, čija uloga i jeste da bude regulator na tom tržištu. NBS nema centralnu evidenciju kredita firmi-dužnika u kojoj bi bili podaci o hipotekama, zalogama, jemstvima, menicama…, što bi moglo da bude neka vrsta kreditnog biroa za privredu kao pandana kreditnog biroa za građanstvo.
Zato je i mogao da se dogodi srpski specijalitet – da firma nije zadužena, nema kredita, ali je davala jemstva i po tom osnovu postala problematična.
Veroljub Dugalić, generalni sekretar Udruženja banaka Srbije, potvrđuje raniju praksu privatizacije da su preduzetnici jednu kupljenu firmu kasnije koristili kao kolateral za sledeće kupovine. „Ali, banke to nisu mogle da spreče, pa nemaju ni krivicu. To je mogao da spreči samo onaj koji je prodavao firme. Mogao je da se uspostavi veoma prost mehanizam, na primer, da se postavi uslov da dok se ne isplati poslednja rata za kupljeno preduzeće ta imovina ne može da se otuđuje i bude predmet hipoteka“. Bankarska procedura za odobravanje kredita za privatizaciju preduzeća bila je mnogo jednostavnija i lakša nego odobravanje kredita građanima za kupovinu automobila.
Problemi nastaju s naglim smanjenjem priliva kapitala i deprecijacijom dinara (kao posledicom) kada se visoko zaduženim i valutno nezaštićenim kompanijama pogoršava finansijska pozicija, smanjuje profit i likvidnost, pa time i kapacitet da redovno vraćaju kredite bankama. Tako su se pojavili nenaplativi krediti („non-performing loan” ili „bad loan”) – potraživanje banke kod kojeg naplata od dužnika kasni u odnosu na ugovoreni rok i/ili je vrednost kolaterala (obezbeđenja) umanjena ili potpuno anulirana zbog nekih ekonomskih činilaca (recimo krize ili pada tržišta). Nivo nenaplativih kredita u ukupnim kreditima pojedine banke rezultat je (mikroekonomski posmatrano) upravljanja kreditnim rizikom.
Vladimir Čupić kaže da je Hipo banka još 2008. celokupan mehanizam prepoznavanja rizika podigla na viši nivo:
„U 2009. i 2010. proknjižili smo preko 70 miliona evra rezervi za rizike. Neke druge banke to nisu uradile iz raznoraznih razloga. Naša percepcija bila je da je kriza veoma ozbiljna, da će imati ozbiljne posledice i da te posledice neće biti rešene na kratak rok, da će kriza likvidnosti otkriti neke druge slabosti u srpskoj ekonomiji i da će preduzeća zbog toga doći u vrlo tešku situaciju. Zato smo prethodnih godina bili vrlo konzervativni u odobravanju kredita. Naš profit je bio solidan u 2009. godini, pretrpeo je udarce u 2010. godini kada smo napravili svega četiri miliona evra, a proknjižili smo 38 miliona evra za rizike. Vrlo konzervativno smo iz prihoda banke suspendovali sve kamate klijenata koji su u docnji, što nam smanjuje kamatni prihod“.
Generalno gledano, problematični krediti u Srbiji ipak su porasli sa 5,8 odsto u 2008. na 12,2 odsto u martu 2011. i 14 odsto u aprilu 2011.
Sada su mnogi spremni da upru prstom u Narodnu banku Srbije kao regulatora koji je još od 2005. godine dozvolio poslovnim bankama da na ovaj način plasiraju novac. Novi magazin je od Mire Jović Erić, viceguvernerke zadužene za kontrolu i reviziju, zatražio odgovore na pitanja da li se NBS u kontrolama poslovanja komercijalnih banaka učinilo da one olako odobravaju kredite klijentima koji daju u zalog jedino neko svoje preduzeće ili nepokretnost, da li se NBS nekada učinilo da banke olako zajme novac i kako danas NBS gleda na sve te kredite. Iz Narodne banke Srbije stiglo je pisano saopštenje sledeće sadržine: „Narodna banka Srbije, u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenjima, a radi zaštite interesa deponenata, kontroliše bonitet i zakonitost poslovanja banke, pre svega sa aspekta identifikacije i procene rizika kojima se banke izlažu u svom poslovanju, a koji mogu dovesti do ugrožavanja njenog finansijskog položaja. U okviru te kontrole Narodna banka Srbije kontroliše pravilnost izvršene klasifikacije potraživanja od strane banke, kao i po tom osnovu izdvojenu posebnu rezervu za procenjene gubitke koja posredno utiče na kapital i druge pokazatelje poslovanja banke.
Naime, odobravanje kredita jedan je od osnovnih poslova koje banka obavlja. Banka je slobodna u izboru lica kome će dati kredit, ali je pri proceni kreditne sposobnosti potencijalnog dužnika dužna da se pridržava kriterijuma koje je propisala Narodna banka Srbije radi pravilne procene kreditnog rizika kojem se izlaže.
Narodna banka Srbije kontinuirano, kroz izveštaje koje banke dostavljaju, prati ukupno finansijsko stanje svake banke pojedinačno i bankarskog sektora u celini, a naročito strukturu i nivo problematičnih kredita sa aspekta njihove naplativosti, zatim preko odgovarajućih indikatora solventnost i likvidnost.
Ako kontrolom utvrdi da je banka postupila suprotno propisima ili na način koji ugrožava njen bonitet, Narodna banka Srbije u zavisnosti od težine utvrđenih nepravilnosti, pokazane spremnosti i sposobnosti organa banke da otklone utvrđene nepravilnosti, kao i stepena ugrožavanja finansijske discipline i nesmetanog funkcionisanja bankarskog sistema putem propisanog postupka preduzima odgovarajuće mere prema banci, kao i prema odgovornim licima u banci“.
Vladimir Čupić tvrdi da „sve banke u Srbiji imaju problem sa kontaminiranom aktivom. Pitanje je samo koliko su pojedinačne banke na vreme prepoznavale efekat te kontaminacije. To izgleda ovako: banka je dala kredit od pet miliona evra i uzela hipoteku na objekat koji je 2006. godine vredeo milion evra. Sada taj objekat zbog ekonomske krize i pada tržišta vredi značajno manje i problem je kada klijent ne može uredno da vraća kredit. Tada banka razmatra barem dve strategije: da li je biznis klijenta ugrožen ili je reč o tekućim problemima likvidnosti. Ukoliko je biznis u redu, ali je došlo do smanjene prodaje ili naplate, onda bi se opredelili za strategiju moratorijuma, produženja grejs perioda ili reprograma kredita. Ali, ako je biznis nepovratno propao, onda se banka naplaćuje iz obezbeđenja koje je uzela za taj kredit. Koliki će se procenat naplate ostvariti zavisi od toga šta je obezbeđenje koje je banka uzela i kako se sprovodi postupak naplate. Prvi korak je da banka prizna realnu cenu tog obezbeđenja i da utvrdi rok za koliko to može da proda. To nikada nije prijatna odluka, jer danas sve vredi mnogo manje nego pre četiri-pet godina“.
Iako šef moćne unije banaka Veroljub Dugalić tvrdi da se, i pored neizvesnosti kako će Nibens grupa vratiti dug od 140 miliona evra, u bankama još nisu uključile crvene lampice. S druge strane, međutim, bankar koji je s kreditima „do guše“ u Nibens grupi kaže da se panika širi, da su uključena sva zvona na uzbunu, da se non-stop sastanči, ali da mnoge njegove kolege nastoje da problem što duže guraju pod tepih i „zamumulje ga u kumulativnu priču traženja strateškog partnera. A strateški partner bi hteo da mu poverioci otpišu 50 odsto duga, što nije moguće. Hajde da je to tržište u ekspanziji, a celo tržište palo je 40 odsto i postojeći igrači nemaju dovoljno posla. A mi bismo tu svi zajedno upravljali, ili bismo našli menadžment koji će umesto Mila Đuraškovića da upravlja celom Nibens grupom“.
Iako se „radna grupa“ trudi da deluje jedinstveno, unutar nje postoji oštra podela na uslovno rečeno „domaće“ i „strane banke“. Saglasnost postoji oko prvog nivoa rešenja da već ove nedelje Nibens grupa mora da dobije generalnog i finansijskog direktora koji će da prate i kontrolišu tokove novca.
„Drugi nivo je izbor modela ozdravljenja, uz saglasnost vlasnika Nibens grupe. Ako mu posle svega nešto preostane, neka on posle rešava. Tu ima neslaganja. Jedna grupa banaka zastupa tezu da se Nibens grupa proda ‘đuture’, pa da se od sume koja se dobije namire banke, država i dobavljači“.
Zagovornici te ideje uglavnom su banke koje su slabo obezbedile kredite koje su dale Nibens grupi. Jedna od tih banaka, na primer, kao obezbeđenje uzela je akcije krovne firme Nibens grupe čija je vrednost danas – nula dinara. Druga grupa banaka kao obezbeđenje ima imovinu, što znači da bi u slučaju da neko kupi firmu iz sastava Nibens grupe dobio i hipoteku banke nad tom firmom.
Na pitanje da li ima interesovanja za kupovinu firmi iz sastava Nibens grupe, bankar koji je tražio anonimnost kaže:
„Za Fabriku maziva iz Kruševca ima interesenata. Naftna industrija Srbije hoće to da kupi, ali poverioci neće da prodaju za 15 miliona evra. Sada svi hoće da čereče imovinu Nibens grupe, a poverioci to neće dozvoliti. Mi nećemo da prodajemo ispod 20 miliona evra, a realno je sigurno 25 miliona. Zatim, Đurašković je već bio našao kupca za PZP Vranje, postoji realan kupac za PZP Kragujevac, kao i kupac za PZP Užice i za Bačka put. Treba pronaći kupce za PZP Beograd i PZP Niš, to je krovna kompanija koja je vlasnik svih ostalih firmi. Ali, sve to mora brzo da se radi. Konzorcijum banaka mora brzo da reaguje jer je to interes države, radnika i poverilaca. Odlaganje rešenja ne pomaže ni državi, ni radnicima. Svako proticanje vremena je gubljenje vremena i obaranje vrednosti firme usred sezone poslova“.
Kao jedan od modela spominje se „prepakivanje“ koje je započela AIK banka u Nibens grupi. U stručnim krugovima taj model poznat je kao institut „zamene ispunjenja“ za koji je potrebna saglasnost vlasnika. Konkretno, to izgleda ovako: banka ima kolateral Nibens grupe, ona ne vraća dug, a da ne bi pokrenula sudske postupke i troškove banka nudi dogovor da preuzme akcije i imovinu Nibens grupe za njen dug (od, na primer, 10 miliona evra). Tada banka postaje vlasnik, vlasnik Nibens grupe njome samo upravlja, a banka mu daje rok od godinu dana da joj vrati 10 miliona (plus kamatu). Ako ne vrati, banka i dalje ostaje vlasnik.
Ovaj bankar veoma skeptično predviđa da će u narednih šest meseci biti još slučajeva kao što je Nibens grupa i da „slobodno možemo da napravimo klub ucveljenih bankara“. Ko je sledeći? On tipuje na neke od slučajeva koji su se već pojavili u javnosti kao što je Habitfarm, ali i na Velefarm (čiji je račun 307 dana u blokadi, a 31. maja 2011. blokada je bila na 11.364.506 evra) i Medoprodukt (blokada traje 368 dana, a na dan 31. maja bila je 18.929.579 evra).
