Datum do koga su sve članice Evropske unije trebalo da usvoje te zakone bio je 25. maj, ali to je na vreme učinilo samo sedam zemalja: Danska, Estonija, Finska, Irska, Malta, Švedska i Velika Britanija.
Ključni zakon u paketu telekomunikacionih zakona nazvan je Direktiva o e-privatnostu (ePrivacy Directive), a namera zakonodavaca je da korisnici interneta dobiju bolji uvid u informacije koje se o njima čuvaju na internetu. Zakon propisuje da kompanije pre nego što na računarima korisnika snime “informacione kolačiće” (cookies), dobiju od njih “izričit pristanak” da to učine. Ovaj uslov je uveden zbog toga što je prethodna praksa potvrdila da su u mnogim slučajevima ti korišćeni za slanje reklama, na osnovu korisnikove istorije krstarenja mrežom.
Jedini izuzetak od pravila “izričitog pristanka” je situacija kada su “kolačići” apsolutno neophodni za pružanje usluge koju korisnik zahteva. Primer za tu situaciju je zahtev “dodaj u korpu za kupovinu” sa kojim se sreću posetioci brojnih lokacija za kupovinu.
Nakon usvajanja pomenutog paketa zakona, zemlje članice Evropske unije su imale dve godine da ih primene. Većina njih je izvestila Evropsku komisiju da je neki vid zakonodavnog postupka u vezi sa tim zakonima u toku. Ipak, ispostavilo se da 20 njih nije usvojilo te zakone, tako da im je Komisija ostavila dodatni rok od dva meseca da to učine. U suprotnom, Komisija će doneti obavezujuću odluku i, dodatno, predstaviti ceo slučaj Evropskom sudu pravde.