Cunami i Fukušima su događaji iz nekog davnog, paralelnog sveta. Bombe koje svakodnevno „padaju“ na Libiju, ponekad s temeljima sravnjujući čitavu bolnicu, ne uspevaju da zagrabe ništa više do vesti koja staje u ovu rečenicu. Saobraćajne nesreće na različitim kontinentima i desetinama stradalih sakupljaju se u zbirnu informaciju… Nažalost, ne bez povoda.
Ljudsko obličje u Norveškoj iz samo sebi znanih razloga usmrtilo je desetine mladih i nedužnih. Obličje je poštedelo sebe, predalo se policiji da bi spaslo sopstveni život. Sada ćemo biti prinuđeni da čujemo njegovo objašnjenje. A da nas zanima? Verovatno – malo koga. Norvežani, stanovnici zemlje iz koje je Srbiji u poslednje dve decenije upućena ogromna humanitarna pomoć, sigurno znaju zašto svoju širokogrudost i tolerantnost sada stavljaju u drugi plan. U prvom je pitanje da li su pogrešili što su izglasali zakon koji je samilostan čak i prema najvećim zlikovcima.
Tužan kraj beskrajno dobre pevačice Ejmi Vajnhaus, devojke s pregršt problema i malo prijatelja, čija se tragedija možda mogla naslutiti u Beogradu, u prvi plan je izgurala – medije. Droga, alkohol, lični problemi, nesrećne ljubavi…, nisu zadovoljili uredničke ljudoždere. Granicu su prešli anketirajući svoje čitaoce pitanjem koja im je VEST značajnija – tragedija u Norveškoj ili Ejmina smrt? Vest!? Bolesno. Kao i saznanje da je pomenuto pitanje britanskog medija preuzeo jedan ovdašnji.
Neko je, očigledno, u raskoraku sa zdravim razumom. Ni nama ovo leto ne protiče spokojno: nepoznati ljudi pucaju iz vazdušnih pušaka na dečake koji igraju košarku, na radnike i prolaznike, iza komšijskih vrata sve je više batinanja supruga i dece, pijani vozači upravljaju autobusima i automobilima, bazeni su postali opasni po život jer je pažnja spasilaca usmerena ka tučama u okolini, kriminalci bez trunke promišljanja pucaju u policajce… I naš ministar se, poput Norvežana, zamislio nad ukidanjem smrtne kazne. Nehumano jeste, ali na njegovo pitanje niko nije odgovorio. Ni dobrim, ni lošim što ga je uopšte postavio…
Kako da se u moru zlog čuvamo, ostanemo pribrani? Da li postoji lepa strana ovog turobnog leta?
Kao i u „malim“ životnim vrednostima i događajima, lepo i vredno je u „malim“ vestima. U njima su veliki ljudi. Veliki su svi koji su u Norveškoj hitali da spasavaju decu po kojoj su praštali meci, veliki su svi koji danima nose cveće pred kuću Ejmi Vajnhaus, koji tokom zemljotresa brinu o manje snalažljivim od sebe, veliki su i policajci koji čestito rade svoj posao, naši učenici i studenti, matematičari i fizičari, najbolji i među najboljima na svetu, poput naših velikih sportista.
Nadarenost, ogroman rad, zalaganje, trud, posvećenost…, uglavnom nisu u prvom planu. Ali jesu način da se sačuvamo u loše vreme.
