Kako sam izbegao rat

Od Nemanje Vidića – kapitena Mančester junajteda, jednog od najboljih odbrambenih igrača sveta i raskošno  plaćene fudbalske zvezde, čovek bi očekivao aroganciju. Ali nje nema. “Kasnim? Pet minuta. Zaista mi je žao!”, izvinjava se Vidić koji na zakazani intervju za magazine Live stiže u ogromnom mercedesu zatamnjenih stakala, jednom od onih u kojem očekujete tajnog agenta na prednjem sedištu.

Ali Vidić stiže sam i kaže: “Zovite me Vida, kao što me zovu u klubu. Bolje je to nego Nemanja”, dodaje, praveći grimasu i namerno izgovarajući svoje ime pogrešno, oponašajući one koji pokušavaju da ga izgovore  pravilno. Brzo postaje očigledno da Vidić nije primadona Premijer lige – uprkos tome što je drugi put proglašen igračem godine!

Vidić jednostavno nije odgojen u atmosferi razmažene zvezde. Odrastao je u ratnim uslovima u Srbiji. Njegov rodni grad je bombardovan, a on je mobilizaciju uspeo da izbegne samo zato što je igrao fudbal za beogradsku Crvenu zvezdu, simbol nacionalnog ponosa. “Bilo je teško”, kaže. “Možda sam ovde zbog toga što je život bio težak. Borio sam se da budem na ovoj poziciji, da igram za ovako veliki klub, da budem priznat. Da je sve išlo lako, ko zna, možda se ništa od ovoga ne bi ostvarilo”.

Rođen 1981. u Užicu, u vreme još mirne Jugoslavije, sin službenika banke i radnice u fabrici, Vidić je od malena imao fudbal u krvi. ”Deda mi je bio sudija, a moj najbliži rođak je sada sudija u Prvoj ligi. Drugi moji rođaci isto su igrali i zavoleo sam fudbal od ranih dana. Počeo sam da igram kada mi je bilo šest ili sedam godina sa bratom na poljani ispred stana u kojem smo živeli…” Kada su počeli sukobi na Balkanu Vidić je bio tinejdžer i seća se da su ljudi činili sve što je bilo u njihovoj moći da nastave da žive normalno.

“Čekali smo da dođu avioni i bace bombe pre nego što bismo izašli na poljanu. To je bilo najgore, to kad čuješ avione i znaš da dolaze da bombarduju grad.” Vidić deluje ogromno i žestoko na terenu, ali izbliza “samo” je visok i okretan. On zna koliko je srećan što je ovde. Fudbal mu je spasao život omogućivši mu da bar izbegne mobilizaciju.

“Kao sportista imali ste opciju da odložite služenje srpskoj vojsci sve dok igrate. Na taj način moglo se odlagati godinama, sve dok ne postane kasno …(za vojsku)”. Uprkos pokušajima reportera Vidić odbija da dalje priča o ratnim  godinama u domovini. “Ne želim da igram na tu kartu kako je moj život bio težak”, kaže. “Ono što se dogodilo, nema više veze. Bitno je da se ljudi udalje od loših stvari koje su se dogodile u njihovim životima, da razbistre glavu i da pokušaju da ostvare svoje snove”.

Ipak Vidić zna, iz sopstvenog iskustva, da nema svako tu šansu. Uz sve što mu se događalo izgubio je sa 20 godina najboljeg prijatelja, saigrača u Zvezdi Vladimira Dimitrijevića, koji je umro na terenu od srčanog udara. “Bili smo nerazdvojni. Imali smo iste snove. Kada igram, mislim na njega”, rekao je Vidić pre pet godina po dolasku u Mančester. “Drugi nisu uspeli. Ja sam imao sreće. Dosegao sam snove koje sam sanjao. Dao sam sve da bih postao profesionalni fudbaler”.

(Opširnije u štampanom izdanju)