U nas nema kreditinih zadruga; po Zakonu o bankama iz 2002. godine jedino ove institucije mogu da trguju novcem. Mada zvaničnici prećutkuju, monopol na odobravanje kredita doprinosi visokim kamatama prilikom plasiranja novca. Političko- finansijski rizik u nas, najčešće označavan uzročnikom visokih kamata, jeste važan, ne i jedini razlog što je nemoguće, pogotovo sitnom preduzetniku, dobiti kredit i po približnim uslovima konkurenata iz razvijenijih zemalja.
Da je bankarski monopol izražen moglo se videti i pri nedavnom zaduživanju Novog Sada emitovanjem lokalnih obveznica, kada je 33 miliona evra na rok od deset i grejs period dve godine prikupljeno uz kamatu od 6,25 odsto. Pri prethodnom ispitivanju tržišta, najniža bankarska ponuda je uključivala kamatu od čak 8,10 odsto. Kako se emitovanjem municipalnih obveznica, u finansiranje uključuju penzijski i investicioni fondovi, konkurencija je učinila svoje – snizila cenu zaduživanja.
Preostaje da se upitamo otkud da su se pre nekoliko godina Banjaluka i Laktaši, emisijom lokalnih hartija od vrednosti, zadužili po ceni od pet i po odsto, a više hrvatskih gradova je istim načinom pribavljalo sredstva uz cenu od 4,10 do 6,15 odsto?
Odgovor je što je tamošnjim obveznicama direktan pristup imaju i građani, pa je konkurencija u ponudi novca još veća. Po Zakonu o javnom dugu, kod nas građani mogu da učestvuju samo u sekundarnoj trgovini, kada, i ako, banke, primarni trgovci, iznesu ove hartije na berzu, što dodatno učvršćuje monopol na trgovinu novcem. Čim se našao put da se ekskluzivno pravo malo zaljulja, cena novcu je pala.
