Oportuno razmišljanje tipa „sklepati bilo šta“ nije u opticaju, jer istog dana treba da napravite i prezentaciju onoga što ste uradili i pred sto kolega javno odgovorite na ozbiljna pitanja – od toga odakle vam kapital za firmu, do toga na kojem principu radi vaš uređaj. Nimalo lak zadatak za prosečne radnike, karijeriste, radoholike ili neradnike. Ali za srednjoškolce – „mačiji kašalj“.
U 20 timova oko stotinjak srednjoškolaca koji su se nedavno takmičili u preduzetništvu bilo je naravno i “štrebera”, “hejtera” i “kulera”, kako su “normalci” na puš-pauzama komentarisali kolege, ali ne iz sujete. Kada je u 10 sati ujutro ozvaničen početak takmičenja, a “drugarice iz klupe” izrotirane u timove sa po četvoro ili petoro vršnjaka koje vide prvi put u životu, hala beogradskog hotela u kojoj su za dan srednjoškolci “preregistrovani” u preduzetnike, pretvorila se u košnicu već posle dva minuta, koliko im je trebalo za upoznavanje. Govorilo se živo, koncentrisano, ozbiljno, a tinejdžeri, mahom zajapureni, s punom pažnjom debatovali su uglavnom o tome šta je najveći problem u Beogradu. Baš kao da oni “sada i ovde” treba da ga reše zauvek. Biznis plan, projekat, finansijsku konstrukciju i prezentaciju trebalo je da završe za pet sati, a tema takmičenja bila je – digitalni uređaj za rešavanje svakodnevnih problema Beograđana.
Već posle desetak minuta od početka Dušan, Jelena, Dragica i Nina (tim broj 18) jednoglasno zaključuju da je najveći problem u glavnom gradu dugo čekanje u redovima u supermarketima. Sa strašću pronalazača, Dušan objašnjava da je njegova ekipa osmislila fleš kase koje zapravo nisu kase, već specijalne antene slične detektorima za metal kroz koje se prolazi. Iz korpi ili kolica ne bi morao da se vadi nijedan proizvod, već bi se cena automatski sabirala po prolasku između antena”, objašnjava nešto tišim tonom Dušan, čuvajući autentičnost budućeg proizvoda.
Profesionalna, poslovna i ozbiljna atmosfera ne popušta sve do vremena za prezentaciju. Odlažu se hemijske kojima su crtani “pilot-projekti” uređaja, a temperatura raste. Sala se odjednom iz kancelarije pretvara u učionicu, ali organizatori koji imaju iskustva s tinejdžerima ovaj problem rešavaju za minut.
Uvodi se “straža”, pod pretnjom da će onima koji budu pričali za vreme tuđih prezentacija biti oduzimani bodovi. Efektno, nema šta.
Od CD tableta s navigacijom koji će građanima i turistima služiti za bolje snalaženje u gradu, do sakupljanja elektronskog otpada, izgradnje zabavnog centra, terminala na stanicama gradskog prevoza koji će obaveštavati putnike kad stiže autobus i da li i koliko kasni, pa do kartica za zakazivanje lekarskog pregleda i online narukvica za zaboravne koji će u njoj “čuvati” sve podatke… Ređaju se fenomenalne ideje beogradskih srednjoškolaca razrađene u skraćenim verzijama i profesionalno napravljenim prezentacijama. Koliko su realne, dostupne i izvodljive ocenjivali su stručnjaci iz nekoliko kompanija (Imlek, ITM, Erste banka), kao i predstavnica Ministarstva omladine i sporta.
Titulu pobednika odnela je grupa srednjoškolaca potpuno različitih interesovanja (primer s početka teksta) koju su činili Anica, Jovana, Stefan, Strahinja i Uroš iz Pete ekonomske škole, Prve beogradske gimnazije, Saobraćajno-tehničke škole, Škole za negu lepote i Železničko-tehničke škole. Oni su za pet sati uspeli da osmisle i kreiraju taksi terminal koji će beograđanima poslužiti da vide ima li gužve ka željenoj lokaciji, koliko će ih koštati taksi i gde je najbliže vozilo.
(Opširnije u štampanom izdanju)