Uvek u Evropi

Srbija je u Evropi. I letimičan pogled na geografsku kartu to potvrđuje. Kako se bliži kraj februara tako raste kolektivni strah od odluke – hoćemo ili nećemo dobiti potvrdu da smo u Evropi? I to ne samo geografski. A mi smo u Evropi bar od početka dvadesetog veka. Tačnije – 1911. Tada je Ivan Meštrović izložio svoj, bolno paradoksalan ovom istorijskom trenutku, Kosovski ciklus u Paviljonu Kraljevine Srbije na Međunarodnoj izložbi u Rimu. Počinje ovdašnja avangarda – dadaizam i zenitizam – u isto vreme kad i evropski. U Evropi smo 1961. Ivo Andrić dobija Nobelovu nagradu za književnost. Šezdesetih “crni talas” potapa kinematografiju. Aleksandar Petrović dobija Gran Pri u Kanu za “Skupljače perja”, a Želimir Žilnik Zlatnog medveda u Berlinu za “Rane radove”. Opet u Evropi. Kiš, Radomir Konstantinović, Šejka, Bitef i Fest. Evropa. A 1980, paralelno sa britanskim post pankom, počinje “novi talas”. A onda opet 1986. kada su Spandau Ballet održali koncert u hali Pionir koji je prekinut kada je vatrogasac zamolio publiku da prestane sa skakanjem kako se hala ne bi srušila. I opet smo Evropa. 1991. kada je Nik Kejv svirao u Studentskom kulturnom centru. Posle tog koncerta odšetali smo iz Evrope: u “dešavanja naroda”, bedu, mitove, ratove, patnju, smrt i nečoveštvo. Kao u tridesetogodišnjem ratu koji je tresao Evropu od 1618. do 1648. Evropa je postala kolektivni neprijatelj od koje je pitanje časti otići. I pljunuti u njenom pravcu, makar to značilo pljunuti na sebe. Sve do 1996. kad smo postali svet sklupčan na velikom protestnom natpisu koji je nosio snagu crnog i novog talasa i veru da ćemo opet trčati do naše Evrope. Godine 1999. opet rastanak. Izgledao je kao konačni, ali je, srećom, bio privremeni. U poslednjoj deceniji odlučno smo se vratili u Evropu. Svake godine pomalo. I onda smo opet odšetali od nje. Kao i ranije: u poznato, očekivano i na prvi pogled sigurno utočište mržnje, gluposti i samozadovoljnosti. Kao da smo zaboravili da smo u Evropi čak i po trivijalnim stvarima kao što je valjanost putne isprave i u logičkom i u bukvalnom smislu. Odrekli smo se Evrope. Ali ostaje nada da će neki klinci, naši ili tuđi, kao u romanu našeg prvog “bitničkog” pisca, skinuti cipele i otrčati da stignu svoj san. Tamo gde su oduvek i bili.