Na listi onih koji jedva sastavljaju kraj s krajem, sa manje od 200 evra, nalazi se više od 2,1 milion ljudi.
Među njima su najstariji, koji ne dobacuju ni do prosečnih iznosa penzija, ali i radnici koji ne primaju nikakvu platu ili dobijaju minimalac, nezaposleni, socijalno najugroženiji…
S druge strane, spisak bogataša je veoma kratak, i na njega se ulazi samo po jednom osnovu – plati koja premašuje 158.199 dinara. U Poreskoj upravi kažu da je takvih 20.000. Još oko 10.000 je negde između sa platom preko 1.000 evra.
Ekonomista Miroslav Zdravković smatra da je broj bogataša bar dva puta veći od zvanične statistike, jer mnogi kriju svoja astronomska primanja, dok, s druge strane, ne sumnja u statistiku koja se tiče siromašnih, jer “niko nema koristi od prikrivanja bede”.
Skromne ali redovne plate čine se nedostižnima za one koji žive od socijalne pomoći. A takvih je, potvrđuje Suzana Paunović, pomoćnik ministra za socijalnu zaštitu, sve više.
Pre nepunu deceniju od državne pomoći živelo je 116.000 građana, a u prvom tromesečju ove godine pomoć je primalo čak 225.000, kaže ona, i dodaje da je poseban problem to što sve više građana u sistemu socijalne zaštite ostaje godinama umesto da iz njega izađe čim kriza prođe.
Ovakva socijalna struktura nije stvorena preko noći, već odavno, smatra Zdravković. Kriza je za nas počela još 1981. drastičnim padom produktivnosti, i od tada se nikada nismo oporavili. A uzroci su, pre svega, u neracionalnom zapošljavanju.
Zdravković podseća da su 1981. dobijana naređenja da preduzeća primaju više radnika nego što je bilo potrebno, pa je već tada bilo pola miliona viška radne snage.
Sankcije i krize uticale su na to da je već 2000. višak među zaposlenima bio 1,6 miliona ljudi, pa smo i danas, posle mnogobrojnih otpuštanja, u situaciji da 900.000 radnika efikasno radi, a 800.000 je čist višak.
I u Republičkom zavodu za statistiku ukazuju na nepovoljne trendove, pa je prema rezultatima Ankete o radnoj snazi u Srbiji tokom prošle godine čak 55.031 zaposleni mesecima odrađivao puno radno vreme, ali kući nije donosio ni dinara.
U sindikatima, pak, strahuju da je i ovaj broj mnogo veći od zvaničnog. Prema rečima Zorana Ristića, iz UGS “Nezavisnost”, neplaćeni rad je najprisutniji u trgovini, turizmu, ugostiteljstvu i građevini.
A da ni kraj radnog veka ne donosi sigurnost, vidi se i po podacima Republičkog fonda PIO, jer u Srbiji čak 989.736 penzionera prima manje od 22.000 dinara mesečno.
Najviše ih je među bivšim činovnicima, zaposlenima u javnim preduzećima i upravi, pa je od ukupnog broja ovih penzionera (1.360.161), čak 736.487 s primanjima nižim od 200 evra, kažu u PIO fondu.
Još tanje čekove prima i 217.059 poljoprivrednika, 35.000 bivših preduzetnika i 1.190 vojnih lica.
Tako se, po svemu sudeći, u našoj zemlji “istopila” srednja klasa, pa i sociolog Vladimir Vuletić primećuje da je zlatna sredina sve užeg opsega:
I tu ima mnogo razlika između više i niže srednje klase. Prosečni pripadnici više srednje klase su stručnjaci, fakultetski obrazovani, obično lekari, inženjeri, niži menadžeri…
Mogu sebi da priušte konforniji život, da voze solidan automobil, idu na letovanja i zimovanja, da imaju i budžet za kulturne događaje. Niža srednja klasa može sve to isto samo ređe i skromnije. Plata im je oko 40.000, automobil je stariji od pet godina, a letuju u predsezoni, ali ne u hotelima.
Iako nam se čini da smo društveno izuzetno raslojena zemlja, to ipak nije istina, objašnjava prof. dr Vladimir Vuletić. Najveće klasne razlike su u državama Latinske Amerike, u SAD i Rusiji. Društveni slojevi su najmanje razuđeni u skandinavskim zemljama. Srbija je negde na sredini.
Ja sam jedan od tih ˝bogataša˝. I znam kako živim. Problem je siva ekonimija i lako se može otkriti kako je ko stekao ogromne kuće, besna kiola i ostalu imovinu. Ali, da li to neko želi???
Siromasni sve siromasniji,politicari sve bogatiji.