U Zemunskoj gimnaziji odnedavno se đaci “čekiraju“ pri ulasku i izlasku iz škole. Elektronske kartice su uvedene kako bi se lakše utvrdio identitet uljeza koji bi da uđu i naprave problem. Škola je otključana samo za vreme odmora, a od septembra će 24 sata dnevno biti pod ključem.
Planiraju se i nove mere, a jedna od opcija je da od septembra roditelji dobijaju obaveštenja kada je dete ušlo i izašlo iz škole. Svaka peta škola u Beogradu već je uvela elektronske dnevnike, što znači da „klikom“ na Internetu roditelji mogu da provere da li je dete bilo u školi, upisano u napomenu, pobeglo s ponekog časa.
Za razliku od zdravstvenog kartona – u koji roditelji ne mogu da imaju uvid bez saglasnosti deteta starijeg od 15 godina – dnevnik je javni dokument pa se ne može govoriti o kršenju dečijih prava na privatnost. I psiholozi i nastavnici tvrde da su pravovremene informacije ključne za bezbednost dece.
“Porast nasilja vezan je za roditeljski stil i slobodno roditeljstvo koje se, nažalost, svodi na prepuštanje dece samima sebi. Ne posvećuje im se dovoljno vremena jer su generacije današnjih roditelja ljudi koji su odrastali uz ratnu filozofiju. Njima je najvažnije biti moćan i bogat, dete mora da ima sve petice, a sve drugo ih ne pogađa previše. Nije im važno da li je dete bilo nevaspitano ili agresivno, već samo ocene”, objašnjava psiholog i psihoterapeut u Savetovalištu za mlade u Novom Sadu Zoran Rapaić.
Iako statistika pokazuje da sve manje roditelja dolazi u škole, bilo bi nepošteno tvrditi da roditelji nisu suštinski zainteresovani za svoju decu, jednoglasni su stručnjaci.
Jednostavno, sa toliko izazova – droga, alkohol, moderni mediji, siromaštvo, nezaposlenost – danas nije lako biti mama ili tata. Koliko je zapravo teško pokazuje i nedavna roditeljska patrola u Kragujevcu, kada su mame i tate đaka nekoliko škola zajedno s policijom cele noći obilazili lokalne kafiće. Na zaprepašćenje svoje dece.
Jesu li to isti oni nezainteresovani roditelji? O čemu je reč?
“Roditeljstvo je u tranziciji. Od društva koje je zagovaralo nasilje kao zvaničnu politiku idemo ka društvu koje ne prihvata nasilje. Isto je i sa porodicom”, objašnjava Jelena Zajeganović Jakovljević, koordinatorka Programa za mlade u UNICEF-u.
Roditelji su se delimično odrekli tradicionalnog načina vaspitanja zasnovanog na nasilju i okrenuli se modernom vaspitanju, ali nisu dosledni. Uhvaćeni u raskoraku između dva vremena i dva modela i sami su šeprtlje, prosto se ne snalaze.
“Kad im nedostaje vremena, strpljenja i kreativnosti, roditelji se vrate na model: ‘Nikada ne bih smeo to da kažem svom ocu!’ Deca neprestano primaju dvostruke poruke i pomeraju granice. Pametni su i kod roditelja vrlo lako izazivaju grižu savesti, a onda manipulišu. Suštinski, roditelji se nisu snašli između dva modela vaspitanja”, kaže sagovornica Novog magazina i naglašava da nezainteresovanost ne igra ključnu ulogu u sve ređim roditeljskim posetama školama.
Psihoterapeut Rapaić takođe tvrdi da današnji roditelji nisu dobri autoriteti, ali ne zbog toga što ne tuku svoju decu, već što sami nisu odrasle i zrele osobe.
Napokon, i pedagozi i psiholozi su saglasni u oceni da je za uspešno vaspitanje najvažnije poverenje između roditelja i dece.
„Posvećenost roditelja i dosledna strategija koja će od dece stvoriti odgovorne, a ne poslušne ljude. U suštini, mi decu slušamo samo dok ćute. Dok guguče, plače, zeva, stalno razmišljamo šta mu je i kako se oseća. Kad počne da priča prestajemo da slušamo dete“, zaključuje Jelena Zajeganović Jakovljević.
