Da li “slučaj Ljajić” može da podstakne rast međunacionalne netrpeljivosti?
Međunacionalni odnosi u Srbiji sigurno mogu i moraju da budu bolji. Svi znamo da ovakvi slučajevi mogu da prodube nerazumevanje i podele koje već postoje. Pogrešan je populistički pristup određenog dela medija koji mladog fudbalera sada predstavljaju skoro kao državnog neprijatelja. Mislim da bi racionalan dijalog jedino mogao da pomogne. I to bez osuda Ljajića.
Da li se zahtevom da fudbaler peva himnu, iako to ne želi, krše njegova osnovna ljudska i građanska prava zagarantovana Ustavom?
Pogrešno je što su fudbaleri pristali da potpišu ugovor kojim se obavezuju da nauče i pevaju himnu. Međutim, ovo je mnogo ozbiljnije pitanje od običnog poštovanja nekog ugovora na koji je i sam Ljajić pristao. Poštovanje državnih simbola prvenstveno je stvar kulture, a ne ugovorne obaveze. Što se pevanja, tiče onaj ko neće ili ne ume, ne znači da nije patriota, posebno ako uzmemo u obzir da su svi ti mladi ljudi igrali pod zastavom naše države. Iz svega što danas znamo jasno je da mladi fudbaler nikoga nije želeo da uvredi, niti je to na bilo koji način uradio. Pogledajte druge reprezentacije, recimo tim Italije koji je postao prvak sveta 2006. Ako ne grešim, u tom timu samo je jedan igrač pevao himnu, ali nikome nije palo na pamet da ostale zbog toga osuđuje.
Da li se ovo može tumačiti kao oblik grubog “uterivanja” patriotizma ili je samo reč o nastojanju trenera da obezbedi veću motivisanost tima?
Ne znam koju je nameru imao Mihajlović, ali se očigledno u tome nije snašao. Smatram da je kaznio Ljajića koji ništa loše nije uradio i da je bez potrebe primorao fudbalere da potpišu u najmanju ruku čudan ugovor. Slažem se da je disciplina preko potrebna, i to ne samo našoj reprezentaciji, ali da se do nje ne dolazi uterivanjem patriotizma putem ugovora.
Da li je ovo znak da nacionalne manjine imaju problema u vezi sa potpunim prihvatanjem himne koja je posvećena većinskom narodu?
Srbija je zemlja koja je nasledila veliki teret prošlosti. Svako od nas ima poneki problem sa simbolima koji se koriste u svakodnevnom životu. U SAD sam bio fasciniran odnosom prema državnim simbolima i praznicima jer mi se čini da oni imaju sve ono što smo mi izgubili posle raspada SFRJ. Imaju tradiciju, istoriju oko koje se ne spore i novčanice na kojima piše „In God We Trust“. Nažalost, čini mi se da smo u Srbiji zaboravili na sve to. Kod nas se svako malo promeni himna, istorija, odnos prema nekadašnjim herojima. Svako ima neku svoju zastavu, a ona zajednička, kojom treba da se ponosimo, često prljava i iscepana visi po oronulim zgradama širom Srbije. Ovih problema neće biti onog trenutka kada odista prihvatimo da su svi građani Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, jednaki i podjednako važni ovoj zemlji. Tek kada tako bude bilo himnu će pevati oni koji to žele, a svi ostali će biti ponosni na simbole zemlje čiji su državljani.
