Postoje najmanje dva razloga zbog kojih ne vredi raspravljati o tome zašto država Srbija nije reagovala na oštar napad na novinarku njenog medija u jednoj susednoj državi. Prvi je da je reč o predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku kome je dopušteno da se meša i u sastavljanje srpske vlade, pa zašto mu onda ne bi bilo dopušteno da javno i na primitivan način napadne neku tako novinarku.
Drugi razlog je da ni u samoj Srbiji neprilično obraćanje političara i drugih moćnika novinarima ne proizvodi javni otpor koji bi mogao bitno da utiče na status političara. Treba se samo setiti fizičkog napada Velimira Ilića na novinara u studiju jedne novosadske televizije. Dugo se vuklo po sudovima i na kraju ništa. Ispade da ga možda i nije udario iako je javno emitovan snimak na kome se vidi kako ga šuta nogom.
Stvar je u tome što u javnosti nema odgovarajuće osetljivosti na bahato ponašanje političara prema novinarima. Isti taj Ilić je pre samo nekoliko nedelja izašao na izbore a koalicija u kojoj je bio osvojila je pojedinačno najviše glasova. Dakle, sedeće u parlamentu, trošiti narodne pare i odlučivati o narodnim poslovima. Imaće imunitet koji će ga štititi i ubuduće, čak i pod pretpostavkom da se srpsko pravosuđe nekim čudom zaista reformiše u kratkom roku.
Javni diskurs je mnogo teže izmeniti nego reformisati sudstvo ili neku drugu oblast javnog života. Naprosto, građani su prihvatili jedan oblik ponašanja, nisu u stanju da sagledaju sve posledice nasilništva prema medijima i ne pokazuju želju da ga izmene tako što nasilnike neće ponovo izabrati u parlament. Tačno je da se na javnim skupovima često ponavlja da su slobodni mediji jedan od osnovnih preduslova za razvoj demokratije, ali ta deklarativna zalaganja ne prate konkretne mere.
Uzalud je, naime, građanima držati predavanje o značaju slobode medija ako oni od toga ne mogu da vide konkretne efekte. U slučaju političara Ilića praktično niko od njegovih kolega iz vladajućih i opozicionih stranaka nije javno i oštro kritikovao njegovo ponašanje. Svi su ćutali kao da se ništa strašno nije dogodilo, kao što svi ćute nakon Dodikovog napada na novinarku Bete Ljiljanu Kovačević. Političari bi, po nekom pravilu, trebalo da budu ti koji javnosti daju primer, pa je njihovo ćutanje u ovakvim slučajevima veoma loša poruka.
Bilo bi zaista lekovito da u ovakvim i sličnim situacijama i političari dignu glas i tako pokažu da su svesni značaja medija za razvoj demokratije i ohrabre građane da pruže podršku medijskim slobodama i svojim glasovima na izborima „kazne“ one koji tu slobodu ugrožavaju. Ali, to ovde ne biva i neće uskoro biti jer političari i drugi ljudi etablirani u centrima moći ne žele nekontrolisane medije, pa samim tim nisu zainteresovani ni da menjaju zabrinjavajuće nisku osetljivost javnosti na ugrožavanje medijskih sloboda.
Ne treba, dakle, očekivati nikakve reakcije na Dodikovo ponašanje, a razlog za to nije strah da se ne pokvare odnosi sa Republikom Srpskom, nego činjenica da političkoj eliti to nije u interesu. Dobro je što su mediji ovoga puta prepoznali da je političar Dodik prešao čak i najniže granice pristojnosti i naširoko izvestili o događaju. To ohrabruje, ali nije dovoljno da se Dodik, Ilić i njima slični počnu ponašati drugačije. Nužno je nešto menjati u samom društvu što mediji i novinari, ma koliko bili hrabri, ne mogu sami da učine.
Bilo bi pogrešno reći da se ovakve stvari dešavaju samo u Srbiji i drugim susednim državama. U Grčkoj, kolevci demokratije, funkcioner neonacista je ove nedelje šamarao funkcionerku levice. Beše velika galama u studiju, ali se vlada odmah oglasila oštrom osudom. Tek videti da li će i grčki glasači želeti i umeti da kazne ovakvo ponašanje.
