Kada to uporedimo sa institucijama u koje građani Srbije, pak, imaju najviše poverenja, a to su SPC i Vojska, shvatamo da sa građanima Srbije i njihovom percepcijom realnosti nešto nije u redu. Ako građani za SPC, ogrezlu u prodaji indulgencija, trci za zaradom, sa podrumom punim afera od pedofilije do ratnih zločina, i Vojsku, čiji je komandni kadar, a bogami i jedan deo ljudstva, pod krinkom patriotizma počinio neviđene zločine od Prištine, preko Sarajeva, do Vukovara, misle da su institucije od poverenja, onda srpsko pravosuđe, a pogotovo njen vrh u proteklom mandatu, može da bude ponosan.
Nekako mi se čini da će Snežanu Malović, kao i svojevremeno Gogu Matković, stići sudbina još jedne veoma uspešne ministarke iz „demokratske“ vlade, utopljene u osrednji prosek rada muških kolega. Umesto da su od Malovićke napravili brend za celu vladu, oni su dozvolili da se sprdaju s njom. Ni jednog jedinog trenutka Vlada Srbije nije iskreno stala iza kolosalnog napora koji je učinjen na reformi pravosuđa, iza priznanja i pohvala za svoj rad koje je dobila u regionu, iza pozitivnih ocena Evropske unije ili Venecijanske komisije. Niko nije stao iza žene koja je u devetom mesecu trudnoće radila, a na posao se vratila dvadeset dana posle porođaja . Domaći mediji su, kao zanimljivost, prenosili snimke zvaničnih prijema trudne španske ministarke odbrane, a niko se nije setio da napravi prilog o tome kako žive deca naše ministarke pravde pod zaštitom vojnih specijalaca, dok menjaju prebivališta i ne spavaju u svojoj sobi.
Uz svo medijsko spinovanje, neznanje i ignoranciju medija, dometi srpskog pravosuđa i reformisanog sudstva su veliki. Nisu oni rezultat samo rada ministarke Malović, već celog tima, koji je u tome učestvovao. Od razbijanja narkoklanova, do istaknutih slučajeva visoke korupcije koji su nam odlično poslužili u pregovorima za pridruženje Evropskoj uniji. Nabrojiti usvojene zakone i one u pripremi ovde bi bilo sasvim izlišno, ali valja spomenuti i na istaknuto mesto postaviti oduzimanje imovine stečene krivičnim delom, što je domaće, crnogorske i regionalne kriminalce najviše zabolelo. Toliko ih je zabolelo da su bili spremni i da plate za neku „visokopoziciranu“ glavu. Više desetina miliona evra vredna je ta imovina, trajno ili privremeno oduzeta, i država zarađuje na njoj umesto da pomoću te imovine prljavi novac pere svoju prošlost.
I na kraju, u ovim razvučenim pregovorima oko formiranja nove vlade nijedna stranka se baš ne otima za fotelju ministra pravde, sebe vide u ekonomiji, infrastrukturi, ekologiji, spoljnim poslovima… Vruća stolica, zar ne?