Uvek sam govorila da sam nevina – da nisam ubila svog sina Đorđa. Država mi nije verovala i maltretirala me. Samo su moj otac Dobrica i majka Svetlana verovali u mene. A ja sam verovala u istinu. Sada sam opet slobodna i kod kuće, ali više nema mog sina Đorđa i supruga Dejana. To, i te kako, boli, kaže Marina ANdrejić za Novosti.
Ona je u kratkom razgovoru, sa praga kuće njenih roditelja u selu Lučica, dan nakon što je pravosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu oslobođena, poručila da nije ubila svog sina Đorđa.
“Izašla sam u utorak iz zatvora i to pre nego što je stigla sudska odluka da sam slobodna. Sa pet kesa stvari došla sam kući kod roditelja. Nemojte mnogo da me zapitkujete. Umorna sam od svega. Osećanja su mi pomešana. Naravno, zadovoljna sam što je sud, konačno, doneo pravednu presudu, ali sam ogorčena zbog svega što mi se dogodilo i zbog svega što sam ni kriva ni dužna morala da preživim”, navodi ona.
Marina Andrejić, koja je do utorka bila osuđena na 20 godina zatvora zbog ubistva sina Đorđa u požarevačkom zatvoru je bila od 22. jula 2010. godine. Stoji na pragu kuće svojih roditelja i sve vreme priča drhtavim glasom. Dok govori, pogled joj luta u daljinu. Ruke joj se tresu. Kaže “da neće da govori”, a sama nastavlja da priča, jer želi “da istina izađe iz nje”.
Ona je preživela tri velike nesreće – sin Đorđe je ubijen, njen muž je od tuge umro, a kćerku Anđelu je država dala njenoj svekrvi na starateljstvo.
“Sada hoću da se borim za moje dete, za kćerku Anđelu. Donela sam joj poklone. Želim da je vidim i da mi se vrati kući, jer ja nisam potpisala odluku o njenom starateljstvu. Anđela je završila sedmi razred osnovne škole, ima 14 godina i ja treba da se izborim da opet živi sa mnom”.
Na pitanje da li zna ko je ubio u leto 2010. njenog sina Đorđa, Marina Andrejić odgovara: “Nisam prisustvovala tom zločinu. Pred mojim očima se to ubistvo nije odigralo. Nemam saznanja o ubici mog sina”.
Na dobacivanje komšija da ne priča sa novinarima, Marian Adrejić kaže da su svi mediji o njoj pisali i govorili najružnije stvari, ali da se ona izborila za istinu.
“Čekam svog advokata da vidimo šta ću dalje da radim. Razmišljam da tužim policajce koji su me tukli, da tužim državu koja me je stavila u zatvor i da tužim medije koji su o meni pisali sve najgore. Ali ne znam da li ću imati snage da se sa tim borim”, poručila je.
Ðorđe Andrejić je nestao 22. jula, kada je sa majkom otišao na njivu van sela. Marina, koja je od početka negirala da je ubila dete, kući se vratila dva dana kasnije, ali bez sina, nakon čega je uhapšena.
Više od 500 ljudi danima je tragalo za dečakom, ali on nije pronađen. Lovci su 7. novembra 2010. godine pronašli lobanju, a teren je pretraživan i u narednih nekoliko dana kako bi se pronašli i ostali delovi dečakovog tela.
DNK analizom lobanje koju je izvršio Biološki fakultet iz Beograda utvrđeno je da je pripadala nestalom dečaku.
Prvo treba da tuzi one senzacionalisticke gnjide iz dnevnog lista Kurir. Njih prvo mora da udari po dzepu tako da im se blokira racun. Onakvo zlo Srbija davno nije imala…
Perfidni sadizam su ostrašćeno TV stanice bestijalno plasirale – njih pre i žešće treba uzeti u zakonsku proceduru!Mene prevariše u toj teško nesrećnoj ženi sam video monstruma.Verovah plasiranom … , nego ko da sudi?Sudstvo koje ju je nevinu ….?????Strašno!