Agonija porodice je počela pre više od 30 godina, kada je posle preležanog frasa tada jednogodišnja devojčica ostala težak invalid. Otac Stojan ju je sve ove godine, brižno negovao, da bi u utorak oko 17 časova ubio kćerku iz očaja.
Iskoristio je trenutak kada je supruga Jadranka otišla kod komšinice na kafu i pucao tri puta ćerki u grudi. Hice je prigušio jastukom i pored tela ćerke ostavio oproštajno pismo. Izgubio se zatim u nepoznatom pravcu i policija još traga za njim. Mnogi veruju da je presudio sebi kako je i najavio u oproštajnom pismu, gde je naveo da više nije mogao bespomoćno da gleda ćerkine patnje.
Ulaz u zgradu broj 12 na Vizantijskom bulevaru sablasno je pust. Nema još ni umrlice. Nigde na vidiku nema ni policije. Komšije koje su ga poznavale vele da ne strahuju jer je bio „miran i dobar čovek“ pa ne veruju da je u stanju nekome da naudi.
Telo nesrećne devojke prebačeno je na obdukciju u Zavodu za sudsku medicinu. Niko od komšija ne zna kako izgleda jer nije izlazila iz kuće. Otkako zna za sebe bila je upućena na oca Stojana i majku Jadranku.
Nemojte da pišete laži, on nije ubica. Nije ubio naše čedo, on joj je prekratio muke, potresena je Jadranka koja u trenucima tragedije nije bila kod kuće. Otišla je kod komšinice da popije kafu i ostavila Stojana i kćerku da se odmaraju. Kada se vratila zatekla je jeziv prizor, izrešetano telo deteta, a od supruga oproštajno pismo.
Stojan se po mišljenju psihologa nalazio u stanju „prolongirane stresne situacije“ i u realnosti teško da je imao kome da se obrati za pomoć jer u Nišu ne postoje grupe ili barem SOS telefon za porodice sa takvim problemima.
Bila mu je potrebna podrška, nekome da poveri svoje probleme i podeli osećaj besperspektivnosti, kaže psiholog Tanja Stanojević Stefanović.
Nisu u pitanju samo pare nego bolest. Vi ne znate kako je to živeti sa bolesnim detetom. Zašto nas niko nije pitao kako je nama. On je dobar čovek ali mu se srušio svet. Nije mogao da živi i gleda svoje dete kako pati. A mnogo je sirotica patila, a i mi svi zajedno s njom, uspeva da izusti koju reč Jadranka koja se bori sa osećanjima žalosti zbog gubitka deteta ali i supruga. Pati za ćerkom ali ima reči opravdanja za supruga.
Devojčica se razbolela tek što je napunila godinu dana. Dijagnostikovano joj je oboljenje meningitis encefalotitis koje se s godinama samo pogoršavalo. Pre desetak godina Stojan je mimo svoje volje ostao bez posla kao prodavac u kioscima „Duvanprometa“. Jedinu dobru stvar koju je video u gubitku posla je činjenica da će moći da se posveti ćerci.
Nikada ne bismo mogli da pretpostavimo da je u stanju da naudi detetu. Strašno se ljutio ako bi neko samo i pomenuo mogućnost da je smeste u nekoj ustanovi.
Zoran Jović, direktor niškog Centra za socijalni rad, kaže da se porodica samo dva puta obraćala ovoj ustanovi za pomoć. Prvi put da bi regulisali nadoknadu za tuđu negu i pomoć, a drugom prilikom otac Stojan je tražio privremeno starateljstvo da bi mogao da podigne njene besplatne akcije.
Oni su ostvarili zakonska prava koja im pripadaju tako da je kćerka na ime nadoknade za tuđu negu i pomoć primala mesečno 22.934 dinara. Treba imati razumevanje za takve porodice koje su često usamljene i izolovane sa svojim problemima, objašnjava Jović.