Srbija sklona megalomaniji primila je kao krajnje normalnu vest da je jedan Srbin bio među trojicom fotografa koji su fotografisali „neustrašivog Feliksa“, prvog čoveka koji je skokom sa “ivice svemira” probio zvučni zid, a tek poneko se zapitao otkud on tamo? Odgovor je prost – Peđa Vučković je fotografisao 200 projekata Red bula i za doček Feliksa Baumgartnera preporučio ga je rad. Ni manje ni više.
Dok je cela planeta te nedelje uz TV ekrane “skakala” sa Feliksom Baumgartnerom, Vučković je bio na licu mesta u Rozvelu, gde je najpoznatiji skakač planete “aterirao”.
„Sve je bilo uigrano do te mere da nije bilo prostora za greške. Celu proceduru smo ponovili bezbroj puta, tako da smo svi znali gde treba da budemo, šta u svakom momentu treba da radimo. Naravno, uvek postoji šansa da se nešto desi, ali ono što je bilo do ljudskog faktora bilo je vrlo utrenirano. Strah i greška nisu bili predmet priče. To je bio drim-tim u svakom pogledu, profesionalci koji su koncentrisani na ono što rade. Pogotovu Feliks, koji je bio toliko fokusiran na projekat da su svi uz njega morali da funkcionišu savršeno“, počinje Vučković priču za Novi magazin.
Adrenalinski zavisnici i ljubitelji vratolomija verovatno mu zavide, a on skromno kaže da je uprkos iskustvu sa dva prethodna Feliksova skoka, sa 21 i 29 kilometara ranije ove godine – adrenalina bilo.
„Prethodni skokovi su izgledali identično, a razlika je bila u tome što sada nije smelo da nam nešto promakne. Ali i samo pojavljivanje čoveka u kosmonautskom odelu ispred tebe stvara adrenalin, kao i pomisao za kakav projekat radiš i na kakvom se mestu nalaziš“, kaže Vučković opušteno, dok telefon besomučno zvoni.
Opuštena atmosfera, dodaje, vladala je i u timu od oko 200 ljudi. Nije bilo tenzije, pa je bilo i šale i opuštenih razgovora. Tim je zauzeo kontrolnu sobu i nekoliko kontejnera u kojima je bila i kuhinja. Kasnije je dodat deo za novinare koji su, priseća se uz smeh, pokušavali da preskoče ogradu.
„Iščekivanje je najteže palo i Feliksu i timu. Vreme je bilo jedino što nismo mogli da promenimo. Mučio nas je i ambijent u Rozvelu, mesto je malo čudno. Radnje se zatvaraju u tri popodne, nema ničega, nemaš šta da radiš sem da čekaš“, priča Vučković ispijajući, naravno, red bul.
Onda je došao dan D. Vreme je bilo odlično. On je bio u helikopteru sa još tri člana tima. U svakom momentu su znali gde je Feliks.
„Vidljivost je bila savršena, tako da smo balon videli u svakom momentu. Bio je tačka, ali smo ga videli. Imali smo kompletnu komunikaciju sa centrom, a čuli smo i ono što gledaoci nisu. U jednom momentu Feliks je hteo da prekine misiju jer mu se maglio vizir. To nije tajna, kasnije je to rečeno. Tih dvadesetak sekundi publika nije čula“, kaže ovaj Dorćolac.
Na kraju se sve dobro završilo. Svi su mogli da odahnu, a istorija koju je Feliks ispisao tog dana ostaće ovekovečena i na Peđinim fotografijama. Tačan broj ne zna, napravio je nekoliko hiljada snimaka, a još nije počeo odbir najboljih. Želi da se sve slegne i da to uradi sa uživanjem.
Koliko je dobar u poslu svedoči i to što je sedam meseci ove godine bio van Srbije, obišao je 24 zemlje, 102 puta ulazio u avion, a čekaju ga Bugarska, Severna Irska, Austrija, Indija i Kanada. Posle mnogo vremena spojiće 17 dana u Beogradu iako, kako kaže, njemu odmor ne treba.
Najteže mu pada dugo vreme provedeno u avionu i na aerodromima. Povratak iz Rozvela trajao je 34 sata. Ali, sve se to zaboravi kada se projekat uspešno završi.
„Jedna od najtežih ekspedicija bila je 2010. kada sam proveo 35 dana na Antarktiku. Cilj je bio da se sa ruskim bejs skakačem popnemo na jednu od najvećih stena na koju se popelo manje od 50 ljudi. Stena je visoka preko 2.800 metara i važi za jednu od najtežih ruta na Antarktiku. Proveli smo 21 dan pod šatorom, bez kreveta, tuširanja, 24 sata je bio dan, ustajali umorni, legali umorni… Nisu postojali ukusi, mirisi i tako 21 dan. Uspešno smo uradili projekat i slike su obišle ceo svet. Valerija Rozova tada su nazvali ‘ledeni kosmonaut’“, kaže Peđa.
Mnoge projekte Red bula radi daleko od očiju javnosti, odgovornost je velika i najvažnije je vratiti se sa fotografijama: „Pošalju te da zabeležiš nešto što se desilo u nekoliko sekundi ili minuta. Odgovornost stvara pritisak, ali nekako sam u tim trenucima najbolji. Nikad se nisam vratio bez fotografija. Znali smo po nekoliko dana da se penjemo na neke stene, a da fotografisanje traje sekundu, dve ili tri“.
Pomaže mu, dodaje, to što se i sam bavio ekstremnim sportovima, pa lakše nego kolege može da dospe do lokacija koje nisu uobičajene i isprati sportiste koje dobro poznaje i zna kako razmišljaju. Na neizbežno pitanje koliko opreme nosi, odgovara da je ponekad – teško: „Kad je neko penjanje u pitanju nosim minimum opreme, vagam da li da ponesem hranu ili foto opremu. Bilo je situacija da se odreknem čokolade u korist objektiva. U Rozvelu smo imali bazu, mesto gde da ostavimo stvari“.
Druga fotografska opsesija mu je podvodna fotografija, što ne čudi jer se ronjenjem bavi 20 godina i instruktor je ronjenja: „Radim mnogo na razvijanju nove tehnike koja je vezana za vodu, a tiče se ekstremnih sportista, vodenih sportova. I to me još više gura napred“.
Profesionalno se fotografijom bavi 12 godina, ali ona je s njim čitavog života. Fotografisao je početke ekstremnih sportova u Beogradu, za sebe i svoje drugove. Hokej na ledu, bicikl, skejtbord, snoubord, jedrenje na dasci… Sve je to probao. I, danas je jedan od najboljih u svetu.
Foto: Predrag Vučković
Leave a Reply