Lavovska većina populacije u Srbiji verovatno ne bi mogla da u tačnom nizu nabroji ni ova tri događaja, a kamoli da se seti šta je na naslovnim stranama bilo ranijih dana i nedelja.
Jer, obavešteni izvori, koji po pravilu pripadaju nekim grupama u vladajućem bloku ili dolaze direktno iz institucija koje su opet pod kontrolom vlasti, lopataju bombastične vesti u tabloide takvom brzinom da prosečan građanin to teško može da prati.
Na sva pitanja koja se tiču detalja i činjenica o samim događajima koji pokreću afere daje se očekivan odgovor – biće detaljno ispitan svaki slučaj. Nevolja je u tome što u novijoj srpskoj istoriji imamo tek sporadične do kraja ispitane slučajeve. Većina važnih pitanja po pravilu ostaju bez odgovora, a dramatične priče obično „ugasnu“ tamo gde su i potpaljene, na naslovnim stranicama tabloida, i to tako što budu „zatrpane“ nekim novim senzacionalnim otkrićima.
U petparačku sapunicu prerastaju i informacije o elementarnim činjenicama vezanim za afere koje pune stranice srpskih novina. Najpre se tvrdilo da je u spornom automobili bio policijski general, onda da je bio njegov vozač, a na kraju je general nagovestio da možda njegov automobil uopšte i nije upleten u celu priču.
Slično je i sa prisluškivanjem – te bili su ljudi iz vrha policije, te ne zna se da li su bili, te postoji nalog, te uništen je nalog. Teoretski je moguće i da se ispostavi da se u realnosti ništa ozbiljno nije ni dogodilo.
Sve to skupa govori o prilično jadnom kapacitetu takozvanih institucija sistema koje su očigledno blokirane unutrašnjim sukobima i razmiricama. Zato bi bilo normalno i u javnom interesu postaviti pitanje da li neke grupe ljudi iz sistema koriste poziciju koju imaju da montiraju afere, s ciljem da nanesu štetu drugim grupama?
Šta u svemu tome rade političari i vodeći državni funkcioneri i zašto dozvoljavaju da tabloidi i tračeraj do te mere budu uključeni u vođenje državnih poslova koji zahtevaju besprekornu tačnost i ozbiljnost? No, bojim se da ćemo dugo čekati na odgovor, ukoliko ga ikada bude.
Oni su sami sebi bruka
Српском народу, осиромашеном и увученим у разне невоље и дугове до гуше, би био мањи трошак да плати неког сељака у Бајчетини да уради посао и среди имање Г-дина Николића, него што се прескупа камарила и преторијанска гарда воза по аутопуту и кокано умишља нападе са свих страна света (»са мора и копна«). Обзиром да се Г-дин Николић одлучио давних дана за живи по принципу »хлеба без мотике« (тј. од популистичке политике, продаја магле), имање у Бајчетини би требао препустити онима који заиста воле и желе сеоски посао. Хвала што сте објавили коментар који слика јадну српску стварност.