Nišlija Ivan Pavlović sprema se da četvrti put zaplovi na prekookeanskom brodu. Fakultetska diploma mu ne pomaže mnogo u poslu krupijea u brodskom kazinu.
“Diplomirao sam novinarstvo. Posla u struci tada nije bilo, a ni danas situacija nije ništa bolja. Nisam želeo da sedim skrštenih ruku. Odlučio sam se da odem i radim na brodu. Zašto brod? Zbog novca. To je glavni motiv”, kaže Pavlović za Novi magazin.
Ivan je već “služio” na brodu koji putuje na liniji Fort Loderdejl na Floridi preko Port Kanaverala do Nasaua na Bahamima. Krstarenja su naizmenična, na tri dana, pa ima prilike da bude i na kopnu. Brod na kojem je radio može da primi više od 2.500 putnika i više od 900 članova posade i pripada klasi srednjih brodova.
“Sam brod je grad u malom. Na raspolaganju su restorani, kafići, klubovi, diskoteke, pozorišta, teretane, bazeni i kozmetički saloni, pa ljudi bez problema mogu tu da borave. Gotovo da nemaju potrebu da dodirnu asfalt”, dodaje naš sagovornik.
Pavlović je krupije u brodskom kazinu. Posao, kaže, nije fizički težak, ali jeste psihički zahtevan. Smene su kraće nego u baru, restoranu ili departmanu za zabavu gostiju: „Na početku mi je bilo teško da se naviknem na tempo rada. Mislim da je to generalno veliki problem, gledano sa aspekta naših ljudi i našeg mentaliteta, ali posle nekog vremena se navikneš i sve ide lakše, vreme prolazi brže i sve dođe na svoje”.
Najteže je kad legneš
Nije lako prilagoditi se životu na brodu, sve je nepoznato, susrećeš se sa različitim kulturama i običajima. Nedostaju stare navike i bliski ljudi. U početku je najteže uveče kad legneš: “Porodica i prijatelji su mi mnogo nedostajali”, ali vremenom bude lakše, upoznaš nove ljude, stekneš nova prijateljstva i gotovo da ne stižeš da misliš o kući”.
Poput njega, i Milica Jovanović je diplomirala na Univerzitetu u Beogradu, ali posao po završetku fakulteta nije uspela da nađe. Njena „brodska priča“ krenula je još 2006. godine, kada je potpisala prvi ugovor za jednu američku kompaniju. Radila je u šanku, najpre je imala ugovor na šest meseci, a zatim na osam… Prva dva ugovora joj nisu teško pala. Međutim, kako je vreme odmicalo bilo je sve teže vraćati se na brod.
„Sve je bilo zanimljivo na početku. Nikad pre toga nisam izašla iz zemlje i odlazak na brod značio je da moram nabaviti pasoš, da ću prvi put u životu sesti u avion. Bilo mi je teško da napustim porodicu i prijatelje, ali je proradio adrenalin pri pomisli na sva divna iskustva koju ću imati tokom rada na brodu“, priseća se ona.
Najinteresantnije joj je bilo to što je mogla da vidi mesta o kojima nije ni sanjala da će ih posetiti. Bila je u Kaliforniji, na Karibima, u Meksiku… Uprkos uživanju u putovanjima, posle tri godine rada na brodu želela je da se vrati u Srbiju i da se skrasi. Posao je, kaže, bio naporan i nije želela da narednih nekoliko godina provede služeći piće turistima na brodu.
„Došla sam s namerom da se zaposlim. Računala sam da će mi to što sam usavršila engleski jezik i proširila vidike upoznavanjem drugačijih kultura pomoći da lakše nađem posao. Prolazili su meseci, aplicirala sam najpre za poslove prevodioca, zatim i za poslovnu sekretaricu, prodavačicu… Posla, jednostavno, nije bilo. Nikoga nije briga za vaše iskustvo na brodu“, kaže rezignirano.
Još tužnije je, naglašava, što nikoga nije briga ni za fakultetsku diplomu: „Agonija u potrazi za poslom naterala me je da se vratim na brod iako to nisam želela. Ipak, mislim da u 30. godini ne treba da jurite privremene naporne poslove na prekookeanskim brodovima, već treba da pokušate negde da se skrasite. Ali šta ću, za sada nemam izbora.“
Osim za naše uslove izuzetne zarade, dodatna ušteda je što ne plaćaju smeštaj i hranu. Plate su redovne, a postoji i prostor za napredak, mada je to sve teže zbog pojačane konkurencije.
Mladi koji rade na brodovima spavaju u kabinama. Najčešće imaju cimere u sobi, a dogodi se i da dele krevet s nekim ko radi u drugoj smeni. Slobodnih dana skoro da nema. Oni koji rade u kazinu imaju jedan slobodan dan u dve nedelje, dok zaposleni u restoranima nemaju nijedan slobodan dan tokom ugovora koji traje od šest do osam meseci.
Kako do posla
Veruje se da su za posao na prekookeanskim brodovima dovoljni osnovno znanje engleskog jezika i dobra volja za rad, ali nije tako – važno je imati i novac za početak. Usluga agencije koja sređuje papire, viza, kao i troškovi za obavezan zdravstveni pregled, sve u svemu oko 1.000 evra.
Dejan Veljković iz agencije Sea Company u Beogradu, preko koje mladi ljudi iz Srbije mogu da krenu na brod, kaže da je za početak dovoljno poslati ili odneti radnu biografiju na engleskom agenciji preko koje želiš da dođeš do poslodavaca.
„Dnevno se javi najmanje 25 ljudi da pita i ostavi svoju biografiju kod nas. Naš posao je da okupimo mlade ljude koji žele da rade, na osnovu biografije ih kontaktiramo i zakažemo intervju. Na osnovu razgovora procenimo može li kandidat da radi, pa ukoliko zadovolji kriterijume prosledimo ga kompanijama čim se ukaže potreba za radnikom takvog profila“, kaže on Novom magazinu i dodaje da potom kompanija kontaktira kandidata, uglavnom preko Skajpa, i detaljnije se dogovara o svemu.
Prema njegovim rečima mladi ljudi, uglavnom studenti ili oni koji su tek završili fakultet, spremniji su da prihvate ovaj posao.
Aleksandra Stanković je student i kaže da planira sa dečkom da konkuriše za ovaj posao. U planu im je, kako tvrdi, da odu na brod i zarade novac koji će im biti podloga za zajednički život.
„Tokom studija sam imala različite poslove. Bila sam hostesa, promoterka, radila u telefonskim centrima i nikada nisam dovoljno zarađivala. Roditelji su mi plaćali sve troškove, a od ovih poslova imala sam jedva za džeparac“, kaže ona.
Momak i ona slušali su o pozitivnim iskustvima ljudi koji su otišli na brod, pa su odlučili da i oni probaju. „Svesna sam da ću mnogo raditi, ali i da ću biti plaćena za razliku od ovih poslova“, ističe ona i dodaje da će na taj način pored novca i usavršiti jezik.
Plate oko 1.500 dolara
Kao i na kopnu, i na brodu plate zavise od posla koji se radi. U restoranu, na brodu srednje veličine, plate se kreću od 1.100 do 1.200 dolara, dok je bašiš mali i zavisi od gostiju.
Barmeni zarađuju oko 1.500 dolara mesečno, pošto pored osnovne zarade imaju i bakšiš. Ivan koji radi u kazinu kao krupije ima fiksnu platu od 300 dolara, ali sa bakšišom zaradi do 1.500 dolara.
