A promenila se i Vlada Srbije, to jest naročito premijer Dačić, koji više o MMF ne govori onako „biranim“ rečima kao onda dok se još nije ohladio od izbornog trijumfa. Tako da bi se razgovori na relaciji DVD – MMF, koji su ovog utorka počeli u Beogradu, završili hepiendom, tj. novim aranžmanom, da se prošla vlada, sa poluosovinom DD, prema postignutom dogovoru sa Fondom nije odnosila kao prema lanjskom snegu. Dakle – kao da ne postoji.
A koliko god da je smekšao, MMF se nije baš sasvim istopio. Pa zato sad sa Srbijom vodi uglavnom „tehničke“ razgovore i, kako je to neko formulisao, „češlja“ srpske javne finansije.
Ali dok se ranijih godina to podšišivanje budžeta odvijalo iza zatvorenih vrata i građanima Srbije pokazivao samo konačni rezultat, zahvaljujući Fiskalnom savetu srpske javne finansije postale su znatno transparentnije. Toliko da nam, bar u tom smislu, MMF takoreći i ne treba. Zbog toga nekadašnjoj ministarki finansija Diani Dragutinović, zahvaljujući čijem je ogromnom zalaganju Fiskalni savet i ustanovljen – uprkos protivljenju pojedinih tadašnjih, a i sadašnjih ministara – treba odati priznanje.
Iz najnovije analize Fiskalnog saveta, javnosti predstavljene istog dana kad su počeli razgovori sa upravo prispevšom delegacijom MMF-a, ovde ćemo izdvojiti samo jedan podatak. Postoji velika i realna opasnost da budžetski deficit u narednoj godini ne bude 3,6 odsto bruto domaćeg proizvoda, kao što je planirano, nego – čitavih pet odsto. U najkraćem, rashodi su u budžetu potcenjeni za oko 25 milijardi, a u njih s druge strane uopšte nisu uračunati dugovi države prema privredi (oko 30 milijardi), kao ni, recimo, sredstva za Železaru Smederevo. Sve u svemu rashodi će, ako se nešto ne preduzme, biti za 50-60 milijardi veći od planiranih, a manjak u državnoj kasi umesto 120 čak 170, možda i svih 180 milijardi dinara.
Pri svemu tome budžet za 2013. ne postiže glavni cilj koji je Vlada sebi postavila – da, naime, teret krize bude koliko-toliko ravnomerno raspoređen na sve delove društva. Naprotiv, zaposleni u javnom sektoru i penzioneri proći će znatno bolje od privatnog sektora.
Onoj prvoj grupi zagarantovano je i povećanje plata, odnosno penzija, i sigurnost radnog mesta, što vredi bar kao još jedna plata. Ipak, pošto u socijalnu državu, da ne kažemo socijalizam, ne možemo da uđemo svi odjednom, prva će se, umesto radničke klase, tamo naći – policija. Ima li u tome neke više pravde prosudite sami, ali da socijalnu pomoć kao dodatak na platu primaju samo zaposleni u Dačićevom Ministarstvu unutrašnjih poslova, što građane Srbije godišnje košta sedam milijardi dinara – fakat je.
Ko o čemu, Dačić o pravdi, pa je tako u razgovoru za RTS podsetio da je Srbija „Ustavom definisana kao zemlja socijalne pravde“. I još je rekao: „Predstoji nam da napravimo poreski sistem u kojem će da trpe oni koji najviše imaju“. Ćorava su to posla i nema tu ’leba, što bi rekao naš narod. Na suprotnoj je strani glavni uzrok problema Srbije. Bolje bi bilo da je definisana kao zemlja slobodnog preduzetništva. Tada bi bilo i više da se deli pa bi i pravde bilo više. A u Srbiji socijalne pravde, pravde ima sve manje, a siromaštva sve više.
