Tročlano pretresno veće je, da podsetimo i na ovim stupcima, lane jednoglasno osudilo dva hrvatska generala na 24 i 18 godina zatvora zbog njihovog bitnog učešća 1995. u “udruženom zločinačkom poduhvatu za proterivanje srpskih civila iz Krajine”, ali je žalbeno veće sada, odnosom glasova 3:2, tu odluku poništilo, oslobodilo osuđene i “našlo” da zločinačkog poduhvata nije ni bilo. Dakle, među osam nadležnih sudija prevladao je stav manjine (3:5).
Ishod je, da ne bude zabune, legalan: viša instanca je, po žalbi, pravnosnažno odlučila. Izvesno je, međutim, da je tako osporena uverljivost Tribunala, jer su se o istoj stvari njegova dva probrana tima izjasnila drastično različito: ono što je prvostepeno veće okvalifikovalo kao zločin na nacionalističkoj osnovi i kao posebnu ličnu krivicu, za drugostepeni organ je bilo dvostruka nevinost, koja oslobađa i od individualnih i od kolektivnih (u oba slučaja rukovodećih) odgovornosti.
Sličnih raskola nije, doduše, lišeno nijedno pravosuđe. Raskorak u Haškom tribunalu je, pak, značajniji.
Taj organ UN osnovan je pre 19 i po godina s ciljem ili bar nadom, da je mogućno uspostavljanje merila za univerzalnu pravdu, lišenu pristrasnosti zasnovanih na odnosu snaga. Podupirala ga je teza o “kraju istorije” u kojoj je jedna od glavnih sugestija bila vladavina prava gde se precizno zna šta je dozvoljeno i korisno, a šta zabranjeno i štetno po nacionalne i internacionalne, gotovo poistovećene, odnose.
Presude po kojima, u tako ambiciozno zamišljenom telu, jedan organ smatra krivdom ono što drugi proglašava pravdom pojačavaju, međutim, ionako povećane zabrinutosti zbog rastućih, pogotovu ekonomskih, unutrašnjih i spoljnih, učestalo eksplozivnih, neuravnoteženosti. Prigodno, ređam polemične posledice oslobađanja, na dugogodišnju robiju prethodno osuđenih generala Ante Gotovine i Mladena Markača:
1. Potvrdilo se da je međunarodno pravo i dalje pravo pobednika: poražena strana, u ovom slučaju srpska, uvek osetno više ispašta;
2. Srbija ne priznaje ovaj običaj, od koga je svojevremeno imala koristi, kad je bila među trijumfatorima regionalnih i globalnih sukoba;
3. Pomrla je većina glavnooptuženih za lokalne zločine u poslednjoj deceniji, pa se izlaz iz spolja nedovršenih poslova na ovom prostoru traži u smanjivanju krivaca na pobedničkoj strani;
4. Haški tribunal se potvrdio (kada se imaju u vidu “fleksibilnosti” prema ostalima) kao sastav koji sledi političku tezu o, gotovo isključivoj, glavnoj odgovornosti Srba za tragedije prilikom raspada bivše Jugoslavije;
5. Podstaknut je rast nacionalističkih naboja na svim stranama u regionu iako je, iznutra i spolja, proklamovan cilj da se oni smanje;
6. Omanulo se, tako, u ostvarivanju osnovnog projektovanog zadatka Haškog tribunala, i međunarodne zajednice uopšte, da se ide ka međunacionalnom izmirenju na teritoriji nekadašnje SFRJ i ubrzanom normalizovanju regionalnih odnosa kao uslovu za pridruživanje Evropskoj uniji;
7. EU se pojačano doživljava kao repriza situacije u eks Jugoslaviji zbog čega na ovim raste evroskepticizam, pogotovu, izgleda, u sada dodatno ozlojeđenoj Srbiji.
Povodom ove poslednje napomene, valja reći da su predstavnici članica EU u Tribunalu – Holandije, Litvanije, Italije i Malte – glasali, bez izuzetka, za kažnjavanje hrvatskih generala (čemu im se, u prvom stepenu, pridružila i Zimbabveanka). A da su za oslobađanje osuđenih hrvatskih vojskovođa bili delegati zemalja koje nisu u članstvu zajednice “Starog kontinenta”- SAD, Turske i Jamajke. Nemamo razloga, dakle da se, ovom prilikom, ljutimo na one kojima bismo da se pridružimo: osuđenike su podržali – drugi.
Kad je u Haškom tribunalu, vanrednim preglasavanjem, dugogodišnja robija preokrenuta u oslobađajuću presudu, postavlja se pitanje: mogu li ogorčeni (Srbi) i oduševljeni (Hrvati) da se oslobode robovanja dugotrajnim uzajamnim osudama. Možda će se to dovoljno razjasniti pre debate u Generalnoj skupštini UN koju je, povodom najnovijeg obrta u Tribunalu, sazvao njome predsedavajući Vuk Jeremić za predstojeći 10. april (što je datum kada je 1941. u Zagrebu proglašena NDH).
Najvažnije je da balkanski komšiluk ne ponovi manjkavost Tribunala koji je tražeći da svi prozvani pomno sarađuju s njim, zanemario saradnju unutar sebe samog, čak toliko da je Vašington osetio potrebu da kaže kako nije uticao na haški “salto mortale”. Odnosi između Beograda i Zagreba su nekoliko godina bili u usponu pa ne bi nikome bilo dobro da “od gotovog (iliti Gotovine) prave veresiju”…