Snimate “Montevideo, Bog te video 2”. Odužilo se. Zašto?
Drugi deo podeljen je u tri dela: nekoliko dana posle Nove godine na Javnom servisu kreću da se prikazuju nove epizode serije koje su, u stvari, uvod u drugi deo filma i zovu se „Na putu za Montevideo“. Drugi deo filma će imati premijeru na proleće sledeće godine, a od tog materijala će biti napravljena treća serija.
Stvar se odužila jer smo, kako ispada na kraju, uradili 30 epizoda serije i dva filma. A kako se radnja filma odigrava u Urugvaju 30-ih godina prošlog veka leti, nismo mogli da snimamo zimi, pa samo mogu da parafraziram jednog mog saradnika: „Možda ćemo raditi veće projekte, mada i to teško, ali komplikovanije sigurno ne“. On je komplikovan po svojoj temi, a i ja sam zakomplikovao stvari mojim ambicijama. Ja sam od početka bio ambiciozan, a uspeh prvog dela me obavezuje da budem još ambiciozniji.
Produkciono, „Montevideo 2“ je veoma zahtevan film.
Najveći deo filma koji se dešava u Urugvaju snimili smo na Tenerifima. To je bio dobar odabir za ulice, trgove i hotele Urugvaja 30-ih godina. Takođe, deo eksterijera grada snimali smo u Trstu. Plaže i more snimani su u Crnoj Gori, „Central Park Stadion“sniman je u Paraćinu, a veliki stadion je sniman u Pinkovom studiju i on će, mahom, biti CGI (specijalni efekti), dok smo većinu enterijera, bar onih koji su bili mogući, snimali u Beogradu i u studiju. Dakle, sve ovo je naš „Montevideo“.
Kako ste uspeli da sastavite budžet za ovako ambiciozan poduhvat. Prvi deo je najgledaniji srpski film u poslednjih pet godina. Jeste li deo tog profita uložili u nastavak ili ste morali da se snalazite na druge načine?
Ovo baš i nije pitanje za mene jer ja sam reditelj, a ne producent filma, ali znam da je serija prodata u celom regionu, i to sve tri sezone serije, i da je prvi film prikazan na više od 50 festivala, osvojio je osam internacionalnih nagrada i da je postojalo veliko interesovanje za prikazivanje u svetu. Šta je od toga komercijalizovano ne znam, ali pretpostavljam da je uspeh prvog dela okuražio producenta za ovako kompleksnu produkciju drugog dela. Znam za region, ali za drugu prodaju nisam pravi sagovornik.
Prvi deo filma doneo je značajno žanrovsko (sportski film), zanatsko i dramaturško osveženje u srpsku kinematografiju i izgledao je, vizuelno i narativno, kao holivudski film. Mislite li da je uspeh filma vezan za zanatski kvalitet jer se ovde filmovi snimaju iz raznoraznih razloga, a ne da bi nekoga zainteresovali?
Što se tiče žanra, „Montevideo, Bog te video“ je pre svega melodrama i priča o prijateljstvu i ljubavi. Podžanr bi bio sportski film. Pitanje zanata i profesionalnosti je najveći deo problema srpskog filma, a šire gledano i cele Srbije. S te strane je ogromna razlika između „Montevidea“ i drugih srpskih filmova.
S druge strane, ovi filmovi su pravljeni isključivo da bi nekoga zanimali, prvenstveno domaću publiku, ali prvi deo je pokazao da može da zainteresuje i stranu, koja čak i ne zna gde je Srbija. Pobeda na Pekinškom festivalu dokaz je te tvrdnje. A s treće strane, „Montevideo“ je, za razliku od većina filmova koji su u poslednje vreme dominantni u domaćoj kinematografiji, želeo da probudi dobra osećanja kod publike. To je nešto što smo zaboravili kada je domaći film u pitanju. To su elementi koji ga čine različitim i to je neka formula uspeha. Naravno, da film nema estetsku i umetničku vrednost ništa od ovoga ne bi značilo.
„Montevideo“ je imao interesantnu formulu uspeha: fudbal kao najpopularniji sport, melodramu koja privlači sve gledaoce, epohu koja je i u dramskom i u literarnom smislu omiljena kod ljudi ovde, a ima i patriotski naboj. Da li ste hteli to tako da uradite ili se samo desilo?
Upravo tako sam hteo to da uradim. To su bile polazišne tačke. Ja se bavim filmom skoro 35 godina i pitao sam se da li mi uopšte znamo da napravimo film koji bi imao sve to što ste naveli. Niko nije napravio takav film sa ovim elementima. Ako pogledamo istoriju srpskog filma naći ćemo malo melodrama, isto i filmova koji se dešavaju u epohi u kojoj se dešava „Montevideo..“, a ima i malo patriotskih filmova. Kada sam video ovu priču mislio sam da ona u sebi sadrži potencijal da se sve ove stvari ispričaju.
Šta će sadržati drugi deo filma?
Što se tiče drugog dela, putovanje u Montevideo uopšte neće biti u filmu, to će biti samo serijal koji će sada biti prikazan na Javnom servisu. Oni su, u realnosti, deset dana putovali vozom i skoro mesec dana brodom, a taj ogroman materijal sam, u dogovoru sa producentom, smestio u ovaj najavni serijal. Drugi deo filma se bavi iskušenjem i kako je junake prvog dela Svetsko prvenstvo u Montevideu napravilo ljudima. Oni su se našli u različitim iskušenjima, gledaoci će videti kakvim, i kroz ta iskušenja su sazreli. Otišli su iz Beograda kao dečaci, a vratili se iz Montevidea kao ljudi.
Koliko ste mešali fakciju i fikciju u filmu? Šta je izmaštano što se karaktera i radnje tiče, a šta su istorijske činjenice? Koliko su situacije i likovi zanimljiviji od stvarnih događaja?
Sem toka Svetskog prvenstva i dramaturgije utakmica, sve drugo je plod mašte. Radeći ovog puta aktivno na scenariju, mnogo više nego u realizaciji prvog dela, trudio sam se da gledaoci ne mogu da primete šta je plod naše mašte, a šta istorijska činjenica.
Mislim da, na kraju, gledaoci neće znati šta je tačno istorija, ali bitno je da su sve utakmice tačno rekonstruisane jer se na njima dešavalo mnogo toga za šta biste pomislili da je plod mašte. Na primer, suđenje na toj čuvenoj polufinalnoj utakmici Urugvaj – Jugoslavija, kada je policajac vratio loptu u teren, a naši su dali gol koji je sudija priznao. To više deluje kao plod mašte nekog kreativnog scenariste nego istina. Činjenica da se radnja dešava u Južnoj Americi 1930. bila je vrlo inspirativna za široki spektar neverovatnih događaja koji su atipični za domaći film.
Kako ste inkorporirali Armanda Asantea koji je igrao u nekoliko filmova u jugoistočnoj Evropi, prvenstveno u filmu „California Dreamin” Kristijana Nemeskua, kao jednog autentičnog holivudskog lika?
Znao sam da on ima iskustva sa avanturama sa odlascima u, za njega, egzotične krajeve i kinematografije. Znao sam da je on veliki obožavalac filma „Lepa sela, lepo gore“ jer ga je gledao kao član žirija na nekom američkom festivalu, pa je kasnije tražio i kasetu filma da bi ga još jednom pogledao i imao ga u kolekciji. To mi je dalo priliku da mu se predstavim sa dobrih pozicija, a imao sam i prvi film da mu pokažem. Kada je došlo do kontakta, tražio je da pogleda prvi film. Odmah pošto ga je video tražio je da mu se pošalje scenario.
U filmu ima vrlo bitna uloga američkog fudbalskog menadžera koji želi da populariše fudbal u svom pionirskom obliku u Americi i dolazi u kontakt sa našim igračima koji su bili zvezde tog prvog Svetskog prvenstva u fudbalu, a prema svim dokumentima koji postoje iz tog vremena naša reprezentacija je bila najbolja i, da nije bilo nesrećnih okolnosti da je domaćin morao da bude prvi kako ne bi izbio rat u Urugvaju, mi bismo ga osvojili.
Jedan od bitnih nivoa drugog dela filma jeste da je faktički sa prvim Svetskim prvenstvom fudbal postao velika globalna stvar, ali je i izgubio nevinost. Tako da je u tu temu inkorporiran i lik Armanda Asantea.
Da li je bilo teško režirati legendarne utakmice koje je odigrala reprezentacija? Publika već zna rezultate – dobili Brazil i Boliviju u grupi, a u polufinalu ispali od Urugvaja kontroverznim odlukama sudije.
U drugom delu ima mnogo više fudbala nego u prvom jer je radnja na Svetskom prvenstvu. Ne mislim da je opšta informisanost publike problem, i u prvom delu su svi znali da je reprezentacija otišla u Montevideo, pa mislim da sam uspeo da napravim dramu. U drugom delu mi je pomoglo to što su same utakmice, kako su se odigrale, bile dramatične, tako da sam se držao faktografskih podataka zahvaljujući dobroj dokumentaciji Bore Jovanovića, novinara Politike koji je bio tamo s njima i knjizi Mihaila Andrejevića, tadašnjeg predsednika Fudbalskog saveza, gde su veoma detaljno opisane utakmice.
Mi smo još dodatno izmaštali elemente koji su dramatizovali već dramatičnu situaciju i vrlo sam zadovoljan kako je snimljen fudbal. Mnogo smo se bavili da fudbalske scene izgledaju baš dobro. Utakmicu sa Brazilom igrala je tadašnja reprezentacija Jugoslavije pred 30.000 gledalaca, a tada su se utakmice u Srbiji igrale pred tri-četiri, maksimum pet hiljada gledalaca, što je bilo i previše.
A polufinale su igrali pred 120.000 gledalaca na stadionu koji je bio najveći u svetu, sagrađen zbog Svetskog prvenstva, i prva utakmica koja je igrana na njemu jeste utakmica Urugvaj – Jugoslavija. Zamislite kako je rekonstruisati utakmicu sa 120.000 gledalaca 1930. godine u Montevideu? To će biti jedinstven primer u svetskoj kinematografiji. Holivud je radio komplikovanije stvari, ali baš da neko rekonstruiše tu stvar u tom periodu… To je stvar koja će biti unikatna i samim tim je zahtevala duge pripreme i bila je vrlo zahtevna.
Ne bih želeo sada da otkrivam kako smo sve to rekonstruisali, to je kombinacija specijalnih efekata i snimljenih stvari. Kada izađe film biće zanimljivo pričati o tome jer su neke stvari zaista plod mašte, snalažljivosti i kreativnosti našeg tima, a neke su prvi put rađene u svetskoj kinematografiji. I sve to će biti unikatno, jer retko ovako male kinematografije kao što je naša imaju mogućnosti da se suoče sa tako nečim. Pošto sam sada pri kraju posla mogu slobodno da kažem kako će „Montevideo 2“ svim ljudima koji su radili na njemu biti nezamenljivo i neizbrisivo iskustvo u profesionalnim karijerama.
Interesantna je vaša glumačka i producentska, sada i rediteljska geneza. Kako se odmičemo od devedesetih godina tako i vi od mračnih, realističkih priča dolazite do melodrame sa pozitivnom tematikom. Tako se menjala srpska stvarnost ili ste se tako vi menjali kao ličnost?
Na to pitanje postoje dva odgovora: prvo sam počeo da starim i promenio mi se pogled na svet. Drugi odgovor je sociološki i politički šire koncipiran: mislim da sam kao čovek koji se opredelio da živi u Srbiji devedesetih morao, morali smo da upozoravamo na neke anomalije koje su nam se dešavale. Sada osećam potrebu da, iako se osećam usamljen u tome ali se nadam da neće ostati tako, u ovom trenutku u kojem ćemo živeti neko vreme probam da povratim optimizam.
Kada me ljudi pitaju da li bih se bavio politikom kažem da ne bih sem ako Vlada ne bi napravila Ministarstvo za optimizam. Mislim da je nemoguće živeti i prosperirati u okruženju koje veruje da je Srbija propala zemlja u kojoj se ništa ne može napraviti. Rečenica: „Ma ovo je Srbija!“ u negativnom, pogubnom kontekstu nudi filozofiju s kojom nijedna država ne bi mogla da prosperira.
Amerika je uspela sa jednom idejom: „Ovo je Amerika i ovde je sve moguće“, a kako vi da prosperirate sa idejom da u jednoj državi ništa nije moguće. Imao sam prilike da boravim u drugim sredinama: bogatijim, uređenijim, sa pravilima i većom društvenom odgovornošću, ali život tamo nije lakši, niti se tamo može doći do sreće lakše nego tamo gde ste rođeni. Najveća sreća može se ostvariti u prostoru kojem pripadate. Deca mi rastu i vide svoju budućnost u nekoj drugoj zemlji.
Nisam srećan zbog toga i jedino što mogu jeste da pokušam svojim poslom, a on komunicira s najširim auditorijumom, da ljudima vratim veru u njih, sreću i optimizam. „Montevideo” je bio najpopularniji među mladima, nadam se da će i drugi deo biti takav, a i svi drugi projekti koje budem radio ići će u tom pravcu. Osećam snažnu potrebu za tim.
U ovom političko/socijalno/društvenom trenutku u Srbiji, sa izdvajanjem iz budžeta 0,62 odsto, kultura ispada poslednja na listi državnih prioriteta?
Država koja je suočena sa gladnim radnicima teško da može da brine o kulturi. S druge strane, kultura je najjače uporište naroda. U prošlosti su nas jedino okupljali lirska i epska poezija, Vuk Karadžić, Njegoš i drugi velikani koji su na polju kulture sačuvali jezgro nacije i njegovu duhovnost, zatim naša muzika, film, pa i sport koji je na neki način duhovna disciplina. U kulturi i stvaralaštvu najbolje funkcionišemo i u ovim najgorim vremenima.
Nikada nisam toliko verovao u državu koliko u nas koji moramo da se izborimo. Moraju biti baš blagorodna vremena da bi država pomogla, a i kada hoće da pomogne mora da zna kako, a mi, ljudi iz profesije, moramo da im objasnimo i da se izborimo za najbolji mogući način pomoći. Stvar je prilično kompleksna, ali je najveći problem u nama.
Nismo se organizovali od 90-ih kada se desila promena sistema i promena uslova života u kojem smo iz blagodeti socijalizma prešli u najprimitivniji oblik kapitalizma. Sve je manje-više ostalo isto, i dalje imamo udruženja dramskih i filmskim umetnika koja datiraju iz 60-ih godina, u pozorištima se radi isto kao 60-ih, tako da je normalno da su u krizi. Mi nismo shvatili o čemu je reč.
Nažalost, plašim se da mi mentalitetski reagujemo samo kada propadnemo, pa onda krećemo ispočetka. Ne znamo da anticipiramo stvari. Ako ne postoji nijedna umetnička organizacija koja se bori za naša osnovna prava, autorska prava, prava za naknadu od repriza, onda nismo dovoljno osvešćeni.
I dalje smo opsednuti ličnim karijerama i uspehom i nismo znali da kreiramo ambijent u kojem mi umetnici možemo da radimo. Ne može se očekivati pomoć od države. Mislim, možda može od Švedske, ali se mora biti svestan gde živimo i koje probleme imamo. Ali kultura je najživlji deo naše nacije.
Armand Asante mi je, kada sam ga na kraju snimanja pitao s kojim utiscima odlazi iz Srbije pored onih standardnih vezanih za hranu i gostoprimljivost, rekao: „Ovo je država gde se snažno oseća kultura i istorija. Malo se ne oseća država, ali se ovo jako oseća“. To je čovek koji je video sve: od predsednika države, preko Guče i majstora iz Jagodine i Paraćina koji mu spremaju ćevape. Sve ovo je činjenica. Apsurdno je sve to, ali to je kontroverza u kojoj živimo.
