Vladimir Gligorov: Društvena odgovornost

U demokratijama, međutim, ne mora da bude popularno ni jedno ni drugo. Što stvara problem socijalne izdržljivosti fiskalnih politika kojima većina zemalja pribegava. Pogotovo ako je reč o relativno siromašnim balkanskim državama sa velikim stranim dugovima.

U načelu, ako je privreda u recesiji ili ima nisku stopu rasta, povećanje poreza može da deluje negativno, kao uostalom i smanjenje javne potrošnje. Tako da ima smisla da se te mere odlože tako što se povećava fiskalni deficit, razlika između državne potrošnje i poreskih prihoda, koji se finansira zaduživanjem.

Pa se uvećani javni dug vraća iz poreskih prihoda kada se privreda oporavi. Štaviše, u određenim granicama, nije besmisleno povećati javne izdatke i smanjiti poreze, uz povećano zaduživanje, kako bi se podržala privredna aktivnost, a i očuvao standard građana.

Problem nastaje kada se, recimo usled produžene recesije ili stagnacije, mora pribeći merama štednje, dakle i smanjenju javne potrošnje i povećanju poreza. To može da se doživi, od strane korisnika budžeta i poreskih obveznika, kao dvostruki pritisak na njihove dohotke. Ili, drukčije rečeno, kao, zapravo, dvostruko povećanje poreskog tereta – jer je stopa veća, a transferi su manji.

To je situacija sa kojom se suočavaju praktično sve balkanske privrede, mada naravno ne samo one. U isto je vreme potrebno i smanjiti dodatno zaduživanje, dakle smanjiti ili sasvim ukloniti fiskalni deficit, i vraćati već nagomilani javni dug. Zbog prvog se smanjuje potrošnja, a zbog drugog povećavaju porezi. Sve u okolnostima kada se smanjuju realni dohoci i sve veći broj ljudi ostaje bubi posao ili ne može da ga nađe. Ukoliko se ta negativna privredna kretanja produže, to će postati socijalno neizdrživo.

Kako će se ta neizdrživost ispoljiti zavisi od društvenih karakteristika koje nisu svuda iste. Jednim delom njih karakteriše javno razumevanje pojedinačne i društvene odgovornosti. Uzmimo, poređenja radi, neke stilizovane činjenice dveju zemalja koje možemo uslovno da nazovemo Slovenijom i Srbijom. U ovoj prvoj, nivo zaposlenosti je visok, recimo na nivou razvijenih zemalja Evropske unije, dok je u drugoj stanje upravo suprotno, dakle zaposlenost je među najnižima u Evropi.

U Sloveniji, društvo protestuje zbog namera vlasti da na njega prebaci odgovornost za nagomilane privredne probleme, bilo da je reč o sanaciji banaka ili o smanjenju transfera ili o povećanju poreza. Da bi se bilo koja od tih mera prihvatila, potrebno je utvrditi ko snosi odgovornost za te povećane troškove ili bar ustanoviti sistem odgovornosti za buduće takve slučajeve.

U Srbiji je reakcija društva drukčija: posao se traži na stranim tržištima, dok se od vlasti očekuje da nastavi sa fiskalnom politikom koja podrazumeva da se neki dugovi nikada i neće vratiti, bilo da je reč odomaćim ili, pogotovo, o stranim. U prvoj zemlji se odvija neka vrsta poreske pobune, a u drugoj se ljudi iseljavaju u meri u kojoj je to moguće.

U većini balkanskih zemalja neka kombinacija ovakvih socijalnih procesa se može zapaziti. Ako se izuzme Grčka, koja u socijalnom buntu prednjači, najveći broj balkanskih zemalja je tek na početku ovog buđenja društva i njegove postepene institucionalizacije. Ovo zato što su mnoge društvene ustanove razorene, od sindikata, pa do svih oblika profesionalnog udruživanja. Uz to, u mnogim zemljama je lakše mobilisati ljude da traže krivce u manjinama i da nude autoritarna rešenja, nego da podrže povećanje uloge nevladinih organizacija koje zahtevaju povećanu društvenu i političku odgovornost.

Tako posmatrano, nije izvesno kako će se stvari odvijati. Iskustvo sa jednom ili drugom vrstom autoritarnih režima je veliko, kao i istorija socijalnih sukoba. Tamo gde su društvene institucije slabe i gde je razumevanje političke i socijalne odgovornosti gotovo nepostojeće, pitanje je vremena kada će se posegnuti za autoritarnim rešenjima, ukoliko ih već, u jednoj ili drugoj formi, nema.

Čak i u zemljama članicama Evropske unije nije izvesno koliko su demokratije, posebno one nove, stabilne i, uostalom, koliki stepen autoritarnosti je moguć, a da efikasne reakcije nema. U većini balkanskih zemalja tog ograničenja nema ili nije naročito snažno. Tako da neuspeh društvenog razvoja i valjanog razumevanja pojedinačne i javne odgovornosti vodi značajnom riziku da će ljudi tražiti posao napolju i podržavati autoritarne vođe kod kuće.