Jedan primer za to jeste Češka. Uslovi za monetarnu, pa tako i fiskalnu samostalnost su uglavnom zadovoljeni, pre svega zato što je nivo novčane supstitucije, dakle korišćenja stranog novca, praktično zanemarljiv. Uz fleksibilni kurs, češke privredne vlasti mogu, ako smatraju korisnim, da se rukovode politikom ciljane inflacije, što zaista i jeste monetarni režim u toj zemlji od vremena kada je krahirao režim fiksnog kursa u drugoj polovini devedesetih godina prošloga veka. I, kao što je poznato, Češka ne pokazuje neku veliku zainteresovanost da krunu zameni evrom.
Šta, međutim, ako je stepen novčane supstitucije značajan? Pre svega, zašto do nje dolazi? U osnovi zbog nepoverenja u centralnu banku. Uzmimo slučaj Hrvatske. Inflatorna kretanja u njoj su usklađena sa onima u zoni nemačke marke ili evra već gotovo dve decenije, no štednja i krediti su uglavnom u stranom novcu ili su indeksirani, ponajviše, u evrima. Ruke privrednih vlasti su u velikoj meri vezane. Ukoliko se smatra da prelazak na režim fleksibilnog kursa i ciljane inflacije nije ostvariv ili poželjan, ostaje usaglašavanje fiskalne i drugih politika, pre svega politike unutrašnje trgovine i privredne regulacije, kako bi se obezbedila cenovna konkurentnost. Drukčije rečeno, ako je uticaj na cene u spoljnoj trgovini mali ili ga nema, nema ni samostalnosti u privrednoj politici.
Ovo je, praktično, stanje stvari u svim balkanskim privredama, nezavisno od toga koliki je stepen njihove formalne, ugovorne integrisanosti sa privredama Evropske unije. Mada postoje neke delimične mogućnosti vođenja samostalne monetarne i fiskalne politike, sve dok nema potpune indeksacije plata i drugih dohodaka, one su ograničene usled njihovog rđavog korišćenja. Naime, praktično sve balkanske zemlje imaju visoke ili veoma visoke deficite u razmeni sa inostranstvom i, posledično, značajne strane dugove, usled čega moraju da vode računa o cenovnoj konkurentnosti kako bi obezbedile kakvu-takvu održivost spoljnih obaveza. Usled toga nema mnogo prostora ni za valjan režim fleksibilnog kursa, niti za politiku ciljane inflacije, a ni za neku trajniju samostalnost u fiskalnoj i politici regulisanja privrede.
U kojoj meri bi se to moglo promeniti trgovačkom politikom? Eventualno povećanje carinske zaštite ili, simetrično, povećanje izvoznih stimulacija, ne bi imali neko pozitivno dejstvo, budući da su mogućnosti uticanja na cene u spoljnoj trgovini veoma ograničene. Druge mere trgovačke politike mogu da povećaju privlačnost domaćeg tržište, ali ne obezbeđuju inostranu konkurentnost. Uostalom ako se tome teži, devalvacija je i brže i bolje rešenje, ali je problem u tome što je sistem usklađivanja dohodaka i finansijskih obaveza zasnovan na indeksaciji upravo zato da bi se oduzela mogućnost privrednim vlastima da uspešno manipulišu kursom. Primer za to je Srbija, jer je ustaljena politika manipulisanja kursom imala za posledicu i trajno višu stopu inflacije i visok deficit u spoljnoj trgovini i nisku zaposlenost. Tako da ne bi trebalo previše očekivati od trgovačke i monetarne politike.
Da li bi pomogla veća diverzifikacija trgovine, dakle povećano prisustvo na trećim tržištima i manja specijalizacija u izvozu? Ovo prvo ne bi, jer i dalje mala privreda ne može da utiče na cene u svetskoj trgovini. Ovo drugo bi svakako bilo poželjno, ali to podrazumeva značajan porast proizvodnje u sektoru gde diverzifikovanost proizvodnje igra veliku ulogu, a to je industrija (i usluge sa visokim udelom znanja i visoko kvalifikovanog rada). Problem balkanskih privreda je, međutim, u tome što su izgubile komparativne prednosti u ovim dvama sektorima. A političkih instrumenata za promenu jedva da ima.
U takozvanoj novoj teoriji rasta, jedan način da se postigne, recimo, industrijalizacija jeste da se zemlja integriše sa industrijalizovanim privredama, sa ciljem da preuzme njihove komparativne prednosti. To je uglavnom ono što su učinile zemlje srednje Evrope. To ne mora da bude korisno zemljama koje imaju neke, kako se to kaže, značajne asimetričnosti – recimo proizvodnju nafte, kao Norveška, ili globalizovan bankarski sistem, kao Švajcarska, a donekle i Velika Britanija. Ukoliko zadovoljavaju uslove da mogu da vode samostalnu privrednu politiku, one mogu da se oslanjaju na slobodnu trgovinu, ali i da se prilagođavaju asimetričnim promenama.
Ali zemlje koje ne zadovoljavaju uslove za vođenje samostalne privredne politike, a ne mogu da utiču na cene u spoljnoj razmeni, i teže da se industrijalizuju, trebalo bi da teže integraciji sa onim zemljama koje imaju komparativne prednosti u industriji. Čime postižu i veću prisutnost na drugim tržištima, usled cenovne konkurentnosti, a i mogućnost vođenja samostalnije privredne politike.
