Dogodilo se, eto, da se predsednik Tomislav Nikolić „sudari“ sa jednom od najmoćnijih žena sveta, nemačkom kancelarkom Angelom Merkel na samitu šefova država i vlada latinoameričkih i karipskih država i Evropske unije u Čileu. Ostali smo uskraćeni za informaciju da li su u tom razgovoru možda pominjane nemačke investicije u Srbiju ili Srbi sa Kosova (oni južno od Ibra), ili možda to da li će Nemačka insistirati da se Srbiji ponovo uvedu vize za putovanje u evropske zemlje, članice „šengenskog prostora“…
Predsedniku se činilo da je građanima od mogućeg uvođenja viza, na primer, daleko važnije ono što Merkelova navodno misli o njemu. „Prvi put je i ona sama rekla da razgovara sa čovekom za koga zna da neće obećati ono što ne može da ispuni, a da će to što ne može da ispuni unapred reći”, pohvalio se Nikolić i dodao da su razgovori sa zvaničnicima EU pokazali da se o stavovima Srbije razmišlja sa mnogo više uvažavanja.
Ko ne poznaje prilike u Srbiji pomislio bi da će koliko sutra Mercedes postaviti kamen temeljac za izgradnju fabrike u Srbiji, a do vikenda nam, eto, stižu i Lidl i Aldi. Međutim, ko ovde živi i koliko-toliko prati vesti primetiće da se u toj istoj zemlji za nepuna 24 sata nanizalo desetak vesti iz crne hronike. Zapaljen automobil u Nišu, u Temerinu tuče na nacionalnoj osnovi, na Banovom Brdu pronađen leš muškarca i onesvešćena žena i to u istom stanu sa još dvoje dece, u Čačku se obesio otac koji je tražio odštetu za ubijenog sina, mladić u Knjaževcu se samospalio, a u jednom vrtiću na Voždovcu eksplodirala je peć…
To je danas Srbija čiji je Nikolić predsednik. Možda egzaltiran zbog hvale koju mu je kancelarka uputila, predsednik ne vidi da je uzrok većine pobrojanih vesti iz crne hronike probijanje granica siromaštva i gubitak nade da će Srbija iz rikverca makar u ler da ode.
Upravo je kretanje u rikverc i razlog što je danas podrška građana procesu evropskih integracija najmanja u proteklih 11 godina. Prema poslednjim podacima tek 41 odsto građana smatra da Srbija treba da postane članica EU, što je skoro dvostruko manje nego 2003, kada je 72 odsto građana podržavalo evrointegracije.
Kome je uopšte onda potrebna informacija o tapšanju Nikolića po ramenu? Ako je tog hvalospeva bilo, da li je on možda trebalo da uteši Nikolića zbog prvog, neslavnog susreta sa visokom predstavnicom EU Ketrin Ešton koja ga nije prepoznala. Možda je ova jednostrano preneta informacija o susretu trebalo da pokaže da je Nikolić za šest meseci uspeo da stekne kredibilitet u međunarodnim krugovima i da će i nama od toga biti bolje. A možda nam je već bolje, ali nas o tome nisu obavestili ni Berlin ni Brisel koji pažljivo posmatraju šta Srbija radi.
Nazalost, tacna zapazanja novinarke. G.Nikolic se ne obazire puno na socijalnu bedu u Srbiji, pa on ima druga posla. A to je Srbiju skrenuti sto vise u desno, prema nekim Ruskim prostorima. Jedan drugi novinar je lepo rekao da je on, Nikolic, pogresan covek na mestu predsednika i da ga je cak i sramota sto je tako. Ali narod voli demagogiju i lazni patriotizam, pa neka onda uziva u tome !
Naravno da ne vidi ništa! Iz audija se ne vidi koliko je narod gladan.