Koliko je bilo teško odlučiti se za potpis?
Veoma, ali Vlada i pregovarački tim pokazali su hrabrost i odlučnost da ne podlegnu pritiscima koji su dolazili sa svih strana, pa i iz domaće javnosti, i preuzeli su odgovornost da potpišu sporazum koji će doprineti da se i ostala pitanja brže rešavaju.
Dogovor je otvorio i vrata nastavku evropskih integracija Srbije i, što građani još ne shvataju dovoljno, dao mehanizme za zaštitu Srba na KiM. Ovim ne prestaje politička borba, ali važno je da više nema pretnje nasiljem, a kvalitativni dobitak u odnosu na prethodno stanje su nova prava Srba na severu.
Prethodna vlada je postigla niz dogovora. Koliko je značajno to otvaranje dijaloga?
Ovo je nastavak procesa započetih na nivou tehničkog dijaloga kojim su rešena pitanja slobode kretanja, katastra, matičnih knjiga, diploma, registarskih tablica. Ova vlada je prihvatila to što je postignuto i nastavljamo dalje.
Investicije se najčešće spominju kao dobit. Koliko je to osnovano?
Nije floskula kad kažem da imamo povećano interesovanje stranih kompanija. Da budem iskren, ne povezujem to samo sa datumom, ali interesovanje raste iako je još u fazi ispitivanja tržišta i analiza. Sporazum i datum su dodatni podstrek da se vratimo na mapu zemalja pogodnih za ulaganja, kao država koja garantuje političku i svaku drugu stabilnost u regionu. Ne dolaze investitori samo zbog našeg tržišta; Srbiju prepoznaju kao važan regionalni centar u svakom drugom smislu.
Sa Prištinom slede eelekomunikacije i energetika. Šta još?
Do 15. juna moramo rešiti ta dva pitanja, ali tu su i problemi srpske imovine, privatne i državne, pitanja ulaganja Srbije na Kosovu i privatizacije, povratka raseljenih i nestalih…
Ko će voditi te pregovore?
Za telekomunikacije smo zaduženi mi, formirana je radna grupa u kojoj su predstavnici Ministarstva, Ratela i Telekoma. I energetika to isto radi, mislim da možemo postići te dogovore.
Očekujete li značajniji otpor primeni sporazuma na severu Kosova?
Ne treba isključiti otežanu implementaciju. Mi smo spremni da daljim objašnjenjima, stalnim razgovorima, ukažemo da je ovo najbolje što se u datim okolnostima moglo postići. Ne znam šta se ovim izgubilo, a oni koji kritikuju sporazum treba da kažu šta je bila alternativa.
Vlada i pregovarački tim nisu gledali da li će nešto biti popularno ili ne, nego šta je dobro za zemlju i budućnost. Pregovarači su mogli da odbiju i u delu javnosti bi bili doživljeni kao patriote i heroji koji su ponovo rekli istorijsko ne. A mi smo videli šta je to ne donosilo u prošlosti, šta smo dobijali posle tih ne.
Da li bismo za dva meseca, za dve godine, mogli da dobijemo bolji sporazum? U to niko ne može da veruje. Šta bi to značilo za naš evropski put i reforme koje svi zaboravljaju, da li bi bile brže da smo ostali sami, izolovani? Ne, tapkali bismo u mestu.
Ako hoćemo da gledamo šta je popularno a šta ne, onda se svodimo na takmičenje rejting efendija. Pa, ako ćemo tako da vodimo zemlju, hajde da ukinemo stranke, da umesto državnika imamo rejting majstore.
Odluka da se sporazum potpiše može se negativno odraziti na rejting stranaka vladajuće koalicije.
Verovatno da će doći do pada popularnosti i partija i glavnih pregovarača, ali preuzimanje odgovornosti nosi i takve rizike. Moguće je i da će protivnici sporazuma profitirati, što jeste opasnost, ali manja nego drugo rešenje.
