Sticaj okolnosti ih je povezao gotovo prevratnički: Vlada Srbije je potvrdila odlučnost da postane deo Zapada, a vodeća svetska sila je, u samo jednoj aprilskoj nedelji, poprimila obrise traumatizovanih delova istoka.
Evropska komisija je, povodom briselskog dogovora Beograda s Prištinom (zapravo sa Zapadom) preporučila otvaranje pregovora o učlanjenju Srbije u Evropsku uniju, a posledice tragičnih eksplozija pri kraju bostonskog maratona kao i u teksaškoj fabrici đubriva, očevicima su “ličile na prizore sa frontova (proširenog Bliskog istoka) u Iraku i Avganistanu”.
Ispoljila se i sličnost u uznemirujućim postupcima prema liderima. I srpskim čelnicima i šefu Bele kuće poslate su pretnje da će biti likvidirani. Ovde internetskim i SMS porukama, a tamo otrovanim pismima. U oba slučaja, dobrim delom zbog nesklonosti prema upotrebi oružja.
Beogradskom vrhu se zamera što “prepušta Kosovo” bez zrna baruta (u čijem je dimu svojevremeno izgubio kontrolu nad pokrajinom) a vašingtonskom lideru se spočitava što pokušava (bezuspešno zbog otpora senatora i lobista) da makar malo poveća kontrolu nad prometom mašinki, pušaka i pištolja, kako bi se bar proredila učestala krvoprolića.
Oba događaja, u Briselu i Bostonu, svrstani su u zbivanja koja su više-manje nepredvidljiva. Teroristi uvek i računaju sa iznenađenjem, ali je ono prilična retkost u diplomatiji, pa analitičari parafirani sporazum Beograda i Prištine, uz posredovanje EU, hvale kao dragoceni, dugo iščekivani dokaz o efektivnosti istrajnih pregovora, pogotovu što je postignut u vreme kad se svetom šire nacionalni i internacionalni nesporazumi.
Gotovo jednoglasno se, pri tom, odaju komplimenti učesnicima pregovora čiji rezultat Ekonomist sažima u tri tačke: da Srbija i dalje ne priznaje Kosovo kao državu, ali mu ustupa legalnu vlast na celoj njegovoj teritoriji a za uzvrat Priština daje izvesnu autonomiju severu Kosova… Iz niza spoljnih analiza proizlazi da su sva tri aktera ojačali svoje međunarodne pozicije, a najviše EU jer je “najzad” zabeležila diplomatski uspeh i pokazala da nije “politički patuljak”.
Dobar poznavalac balkanskih prilika Miša Gleni podseća u Fajnenšel tajmsu da se sledeće godine obeležava stogodišnjica početka prvog svetskog rata, kome je kao povod poslužio sarajevski atentat, ali sugeriše da će ovaj još nestabilni region biti spreman da pokaže kako mu je “meka moć” (u koju spada i rešavanje sporova pregovorima) sada dovoljno jaka da ga izvuče iz nezahvalnog statusa “bureta baruta”.
Isti list u uvodniku ukazuje da će put Srbije ka članstvu u EU biti “dugačak i vrludav”, da je čeka veliki posao u reformisanju ekonomije i prava, pa da briselski sporazum predstavlja tek početak procesa…
Potrajaće i američka iskušenja s tamošnjim “buradima baruta”. Moglo bi se reći da je cela jedna nedelja bila prilično direktna konfrontacija sa zlom – reči su su šefa Stejt dipartmenta Džona Kerija koje citira AP, uz registar da su Ameriku i ranije, baš u aprilu, često potresale tragedije. Ali, sadašnja koincidencija terorističkog napada, slanja pisama sa otrovom i industrijske nesreće može da se dogodi “jednom u 4.808 godina”, izračunao je teksaški profesor statistike Majkl Baron, dok Amerikanci strepe da bi uskoro mogao da ih strefi još neki takav raritet…
Bombaški zločin u Bostonu izazvao je i preispitivanje odnosa između dve velike sile. S obzirom da su dvojica osumnjičenih za diverziju poreklom iz Čečenije, rasplamsala su se nagađanja kako bi ta okolnost mogla da utiče na veze Amerika – Rusija. I da li je boljom komunikacijom među njima mogla da se izbegne tragedija.
Evidentirani “kratak spoj”, potrudili su se da poprave predsednici Barak Obama i Vladimir Putin dogovorivši se telefonom da poboljšaju antiterorističku koordinaciju. I to je, međutim, na dugom štapu a na kratkom fitilju. Teškoće u sinhronizovanju žestoko se ispoljavaju u zaraćenoj Siriji, gde Amerikanci podržavaju pobunjenike a Rusi vlast jer slute da su tamošnji islamistički ekstremisti povezani sa čečenskim secesionistima i da bi mogli da prošire terorizam po okolini.
Kad se sve navedeno, i podrazumevajuće, ima u vidu sporazum u Briselu i eksplozije u Bostonu potvrđuju, na vrlo različite načine, da su i spoljne i unutrašnje politike trke na, maratonski, duge staze. Mnoge bi začudilo, pri tom, kad bi se dogodilo da Srbi i Albanci pre dođu do usaglašenog rešenja za Kosovo, nego Amerikanci (koji ih “iz senke ohrabruju” na takav ishod) za svoje nedoumice oko upotrebe oružja, politike prema imigrantima (kakvi su bili i pomenuta dvojica čečena) i prilagođavanja sve decentralizovanijem svetu. A, kako je Vil Durant zapisao u znamenitom delu Um caruje: “Ništa ne deluje vaspitnije nego kad se čovek iznenada začudi”…
