U razgovoru za Novi magazin, Pajević govori o Danu Evrope, podršci građana procesu evropske integracije i načinu na koji bi javnosti trebalo približiti taj proces.
Da li se i po čemu ovaj 9. maj, Dan Evrope, za Srbiju razlikuje od prethodnih?
Dve su stvari drugačije ove godine. Prvo, počeo je dijalog Beograda i Prištine. I drugo, ako to treba da povežemo sa evropskim vrednostima, dijalog se vodi na zaista evropski način. Hoću da kažem da smo prvi put posle toliko godina počeli da nagomilane istorijske probleme, mislim iz novije istorije, počeli da rešavamo onako kako je to Evropa krenula da radi posle Drugog svetskog rata i zbog čega se 9. maj i slavi kao Dan Evrope. Dakle, to jeste momenat kada su dva ljuta protivnika, Francuska i Nemačka, rešila da na drugačiji način rešavaju svoje odnose u budućnosti, a pre svega tako da Evropom više nikad ne besni rat, kao što ga i nije bilo do ovih ratova u Jugoslaviji devedesetih godina.
Zato mislim da je baš zgodno da se ovog 9. maja prisetimo kako je Evropa prevazilazila naslage sopstvenih mržnji koje su proistekle iz tragičnih ratova ili prouzrokovale ratove u 20. veku. Pa onda kad kažem da je za nas u Srbiji ovaj 9. maj drukčiji, ja imam na umu baš to – da smo počeli da rešavamo nagomilane probleme na Balkanu, pre svega na relaciji Beograd – Priština, onako kako je Evropa rešavala i danas rešavasvoje probleme.
U Srbiji se evropska ideja najčešće vezuje za Zajednicu za ugalj i čelik i smatra se da su ekonomski, a ne bezbednosni razlozi bili u temelju Evropske unije.
Evropska unija je pre svega mirovni projekat. I sa tog stanovišta je dobro, i zasluženo, mada možda malo zakasnelo to što je Nobelova nagrada za mir dodeljena Evropskoj uniji. Jer, zaista, Evropska unija iznad svega i povrh svega jeste mirovni projekat. Bez mira nema ni ekonomskog napretka, a s druge strane ekonomski prosperitet obezbeđuje trajni mir.
Činjenica je da je idejom o stvaranju nadvlasti – spomenuli ste Zajednicu za ugalj i čelik – u taj mirovni projekat udahnuta nova snaga i nova vizija je bila iza toga i dobro je da se 9. maja podsetimo šta je u osnovi te velike, neobične, jedinstvene nadgradnje koja se danas zove Evropska unija, a koja možda nije dovoljno objašnjena ne samo našim građanima u Srbiji, nego ni građanima same Evropske unije. Jer, posle mnogo godina dobrog života lako se zaborave sve loše stvari koje proističu iz nedostatka mira.
Pala je podrška EU u Srbiji, šta to građani Srbije ne vide?
Prvo da kažem, za sve što građani eventualno ne vide oni nisu krivi. Zato što je strahovito nedostajalo adekvatno informisanje javnosti. Mislim da smo poslednjih godina bili izloženi krajnostima. Ili potpuna negacija Evrope, ili sasvim nekritički pogled na EU. Nedovoljno je bilo golih informacija koje bi ljudima omogućile da sami zaključe što je to dobro što Evropska unija i naše približavanje njoj donosi, a šta eventualno nije.
A šta bi građanima pre svega trebalo objasniti?
Kad se postavlja pitanje šta bi građani trebalo da znaju, onda je to pre svega da ono što jedna zemlja, dakle Srbija, treba da radi u vezi sa Evropskom unijom jeste u najdubljem interesu najvećeg broja njenih stanovnika. Dakle, kad biste izašli na ulicu i slučajnim uzorkom odabrali 30-40 ljudi da vam nabroje dvadesetak najvažnijih stvari koje misle da treba da se reformišu u ovoj zemlji, to bi se potpuno poklopilo sa onim što od nas već tolike godine traži EU. Čitav taj proces upodobljavanja našeg pravnog sistema pravnom sistemu Evropske unije, na čemu insistira EU, identičan je onome što očekuje najveći broj ljudi; jer oni žele da žive u miru, stabilnosti, sa izvesnošću kad je reč o budućnosti dece, o školovanju, čistom vazduhu, onome što jedemo, pijemo… To su životne stvari. Sve to sadržano je u aki komuniteru, odnosno evropskom pravnom nasleđu, razvrstano u 35 poglavlja, kroz koja mi treba da prođemo i da se s njima usaglasimo.
Mi za te životne stvari nismo imali vremena.
Velika je naša nesreća što smo se mi u Srbiji pretežno bavili krupnim, tzv. visokopolitičkim pitanjima, i što su ona oduzela vreme i energiju za životne stvari zbog kojih smo svi nezadovoljni. Opadajuća podrška građana evrointegracijama posledica je u stvari odugovlačenja tog procesa, a ne toga što smo se mi ne znam koliko približili Uniji pa je ona počela da nas davi.
