Od ostavke ministra Bratislava Petkovića, čiji jednogodišnji rad nije prošao evaluaciju i koji je, pored svih manje ili više diskutabilnih odluka, morao da se bori i s najmanjim izdvajanjem iz budžeta za kulturu, a nikakvim za filmsku produkciju, nije se pojavilo mnogo imena zainteresovanih za ovu funkciju. Sem onih koji su po dnevnim glasilima negirali da im uopšte pada na pamet da se bave srpskom kulturom. Tako su Ministarstvo kulture i potencijalni ministar postali ćoravi, tromi mačak koga niko ne želi, oslobođen pretenzija inače halapljivih stranačkih poslušnika. Zašto je tako?
Novca za kulturu nema, mogućnosti za korupciju su sužene jer, opet, novca nema, kulturne institucije su ili devalvirane ili dolaze iz sistema koji ne bi mogao ni spasonosni šeik da finansira na odgovarajući način, a definisane kulturne politike od, iz ove perspektive, mesijansko-marketinške kampanje “Lepše je sa kulturom”, nije bilo. Da ne uzmemo u obzir činjenicu da su umetnici skloni bezdušnim javnim nastupima ukoliko im se uskrati finansijska podrška (a ona se isključivo očekuje od Ministarstva), tako da budući ministar veoma lako može doći na nišan neke od “veličina” srpske kulture, a kalibar metka ogleda se u jačem ili slabijem dnevnom glasilu (tabloidu). Kad pogledate, nije nimalo zabavno biti ministar kulture. Pominju se i stranci kao ministri, ali nikome nije palo na pamet da razmisli da li je, na primer, Žak Lang, francuski kulturni reformator iz Miteranove vlade, i dalje aktivan ili u penziji?
Srpskoj kulturi je potrebno više od imena. Potrebna joj je čvrsta i jasna kulturna politika, razbijanje decenijskog sistema kulturnih ustanova koje su postale više socijalne no mesta gde se rađaju novi kulturni projekti. Potreban je tim ljudi koji će kulturu dovesti ne na nivo apsolutne finansijske samoodrživosti (pošto je to u zemlji sa 25 odsto funkcionalno nepismenog stanovništva gotovo nemoguće), već na nivo korenspondencije sa vremenom i prostorom. Potrebna je kultura koja ne služi izanđalim kadrovima, već sposobnim i obrazovanim kreativcima. Kultura koja nije opterećena ideologijom i politikom (dok u undergroundu cveta primitivizam kao što je bila novokomponovana muzika 80-ih), već potrebom da utaba put ne samo umetnosti s kojom se ovde nespretno poistovećuje, već i civilizacijskom napretku. Dokle god ne bude tako i dokle god ministar ne bude čovek spreman za radikalne rezove, neće biti reforme, a ni kulturnog modela. Sem palanačkog.
