Glava porodice Rade Jovanović ceo svoj rani vek je proveo u Italiji, gde je stekao i penziju, a u otadžbinu se definitivno vratio 2008. godine. Svetska ekonomska kriza i njena domaća verzija nisu mimoišle ni njegovu porodicu, pa je tako, kad su mu starija kćerka Ivana i zet ostali bez posla, smislio kako da obezbedi posao i zaradu za celu svoju porodicu.
Osnovao je porodičnu farmu, koja je sa proizvodnjom začinskog i lekovitog bilja počela 2011. godine, a idealan je spoj iskustva i mladosti. Pored Radeta, u firmi rade i njegova supruga Radica, ćerka Ivana, zet Žarko, dok su za unuke Suzanu i Irenu “rezervisani” najlakši poslovi. Da slika o porodičnoj firmi/farmi bude još idiličnija, u poslovima pomažu i mlađa ćerka Jovana, budući zet Miroslav, a posla se nađe i za komšinice.
“Ideja mi je došla, može se reći iz nužde. Italija je lider u Evropi, kada je u pitanju organska proizvodnja začinskog i lekovitog bilja. Neki moji prijatelji su se tome posvetili kada su otišli u penziju. I u Italiji je kriza, i svaki evro, odnosno dinar je važan kada treba da se prehrani porodica. Kao i kod nas, ima mnogo ljudi koji su sa sela otišli u grad i koji imaju neke poljoprivrednae površine u vlasništvu, ali koje se decenijama nisu koristile. Oni su razvili male porodične farme i njihovo iskustvo i kontakti su mi bili od velike koristi. Ovo je pre svega porodični posao i od njega svi treba da živimo”, kaže Rade Jovanović za Novi magazin.
Gajenje začinskog i lekovitog bilja, dodaje on, idealno je za “starije” ljude, jer ne trži veliku snagu: “Nije to kao gajenje kukuruza, ili neke druge kulture. Ne treba da se radi od jutra do sutra. A postoji i mogućnost da se bolje zaradi, ako se uzmu u obzir površina koja se obrađuje, uloženi trud i investicija. Mi smo u naš posao uvezali celu porodicu, ali nam ponekad trebaju i ljudi sa strane. Đubrivo kupujemo do komšija i ono mora da bude organsko, da bi zadovoljili proceš proizvodnje. Ako moramo negde da odemo, mislim kao cela porodica, komšiluk nam uskače kao pomoć”.
Na porodičnom imanju napravili su plastenik, iz tri dela, na više od hiljadu kvadrata zatvorenog prostora, sa automatskim zalivanjem, energetskim zavesama, ventilatorima koji pomažu pri grejanju i hlađenju. Gaje razno začinsko bilje, ali trenutno najviše kamilicu, i to isključivo na ekološki način, sa bio-đubrivom i skoro celokupan rod izvoze u Italiju. Ova srpska kamilica se koristi u farmaceutskoj industriji i kozmetici.
U porodici nema profesionalaca po obrazovanju, niko nije agronom ili nešto slično pa su morali sami da nauče sve iz početka o začinskom i lekovitom bilju. Svi su ranije radili neke druge poslove. “Imali smo veliku pomoć mojih prijatelja iz Italije koji su nam ustupili stručni materijal i mnogo nam pomogli dok nismo postavili celokupnu proizvodnju”, kaže glava porodicxe.
“Bili smo kao đaci, sa nosom u knjizi”, ubacuje preciznije njegova supruga Dragica Jovanović.
Na porodičnom imanju su dve kuće, jedna za deku i baku, druga za ćerku i zeta i dvoje dece. Idiličnu sliku upotpunjuju leje cveća koje ulepšavaju imanje, a tu se našlo i mesta i za skladište za potrebnu mehanizaciju. Sve mora da bude pod konac, a o tome se brine baka Dragica.
“Dvorište je moja odgovornost. Ja se staram da sve bude lepo i da ništa od alata ne ostavljaju napolje, jer imamo dece pa da se ne povrede. Svi pomažemo kad treba, samo ja ne mogu neke teže fizičke poslove. Zato sam zadužena za ručak, za kolače, da pričuvam decu, odnosno unuke. Naš radni dan počinje rano, a posao traje cele godine, ali ništa mi nije teško”, objašnjava poslovnu I porodičnu organizaciju Dragica.
U planu razvoja ove male porodične manufakture je i pogon sa mašinama za sušenje bilja i ekstrakciju eteričnih ulja. O razvoju firme i finansijama brine ćerka Ivana.
“Kada se radi u porodičnoj firmi, nema zabušavanja, nema radnog vremena, nema praznog hoda. Moraš da budeš posvećen sto odsto. Radila sam svakakve poslove, ali znate kakve su srpske gazde, svaki gleda da te što manje plati, a da ti što više radiš. Moja prošla firma je otišla u stečaj i čekao me zavod za nezaposlene. Moj otac je ponudio da nas pomaže sa svojom penzijom, ali smo svi shvatili da od toga ne može da se živi i da nešto mora da se menja. Prvo u našem pristupu poslu, pristupu životu. Spremnosti da se uhvatimo u koštac sa nepoznstim i spremnosti da učimo. A mi smo svi bili spremni da učimo. U Srbiji postoji više od 600 vrsta aromatičnog, začinskog i lekovitog bilja. Ono može da se skuplja, odnosno da se bere u prirodi, ali je daleko celishodnije, da ne kažem lakše i profitabilnije da se proizvodi. I to u organskoj proizvodnji. Tu je naša šansa, koju smo iskoristili”, objašnjava Ivana.
Velike zarade u ovom poslu nema, dodaje, ali ima dovoljno da se pokriju potrebe porodičnog imanja. “Na nivou na kojem smo mi sada, uglavnom smo na pozitivnoj nuli. Sa nekim većim investicijama ćemo da sačekamo, jer ko zna šta nosi sutra”, navodi Ivana. Koliko su uložili do sada u svoje posao nisu nikad napravili računicu, jer kaže kaže “knjigovođa” Ivana, teško je izračunati trud i napor cele porodice.
“Ono što je najbitnije, nismo uzimali kredite, niti pozajmice sa strane. Kad je moralo nešto da se investira, svi bismo se, sto bi naš narod rekao, stisli i pregrmeli nevolje. Imamo dovoljno za naše potrebe”.
A ključan faktor u uspehu njihovog porodičnog posla je ljubav, saglasni su i naša sagovornica i “glava” porodice Rade.
“Da bi bili uspešni, mora da postoji ljubav prema poslu, mora da postoji zadovoljstvo sa kojim svaki danom započinjete jutro. Ako radite samo zbog novca, ako radite samo da bi povećali konto na računu, onda ovo nije posao za vas. Nema ovde brze zarade. Morate da uživate dok radite, da vam čini zadovoljstvo kako ta biljka raste, i kako ste je zaštitili od štetočina. Ako ste brzi za profitom, onda pravite greške i ceo posao može da propadne. A kad znate da radite za porodicu, i da od toga svi plaćaju račune i idu na letovanja, onda vam ništa nije teško”, zaključuje Rade Jovanović razgovor.
Za junake naše priče međugeneracijska solidarnost nije naučni termin – za njih je to život koji se mnogo jednostavnije prevodi kao ljubav, razumevanje i poštovanje. Uz, jasno, prilično truda.
“Suživot više generacija nije lak. Prvo, mi godinama nismo živeli zajedno. Tata je bio u Italiji dosta, dok smo mi sa majkom živeli u Kragujevcu. Njegov konačni povratak, kao i otpočinjanje posla unelo je mnogo promena. Ne mogu da kažem da je bilo lako, jer se trebalo dogovoriti oko hiljadu stvari, ali smo sve probleme rešavali razgovorom”, kaže Ivana Jovanović.
Prijatelji se šale da žive “u komuni”: “Ali, šta ja tu mogu. Za mene je normalno da radim sa ocem i da mi decu čuva majka. Mogli smo mi da se odselimo i da živimo odvojeno, ali zašto bi to uradili? Imamo veliku kuću i posao nam je blizu. Ipak, postavili smo neka pravila da nema mešanja u odgoj deteta. Može da se pomaže, ali neka pravila moraju da se znaju. Deda i baba su popustljivi prema unukama, i što se tiće discipline i što se tiče hrane, što je na kraju krajeva i normalno, ali mi smo tu da pazimo da ih do kraja ne razmaze.”
Prilog je urađen u okviru projekta “Uloga medija u promeni odnosa dece i mladih prema starijima” koju Novi magazin sprovodi uz podršku Ministarstva kulture i informisanja
