Mogao bih čak samokritički da procenim da bi od svih tih napisa – oko 96,7 odsto moglo biti svrstano u one „kritičke“, zakerajuće, pa mi se čini da je primedba da ima novinara i analitičara kojima nikad ne možeš ugoditi – na mestu, bar kad sam ja u pitanju. Drugo je pitanje da li sam tako učinio neku štetu našem sveukupnom razvoju? Meni se čini da nisam, jer koga zanima šta pišu novinari?
Pošto sam rešio da se i sam menjam, kad već to stalno tražim od Srbije, potražio sam neku dobru vest u našim novinama u protekloj sedmici. Dakako, preskočio sam predizborne hronike, gde takvih vesti ima prilično, ali su tankog kredibiliteta. Meni začudo, brzo sam pronašao i jednu ekonomsku vest sjajnu za Srbiju, a posebno za Novi Sad, gde živim.
Reč je o informaciji o uspešnom poslovanju stotinu novosadskih IT firmi, koje su prošle godine obrnule 100 miliona evra i koje zapošljavaju 2.500 uglavnom mladih ljudi. Kako piše novosadski Dnevnik (21. februara), Novi Sad je u domenu informaciono-tehnološkog sektora, proporcionalno-statistički gledano, preuzeo primat od Beograda, što je delimično i dobra posledica okolnosti da je Fakultet tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu generisao formiranje tih stotinjak IT kompanija i što je uspeo da ih okupi u asocijaciju „Vojvodina IKT klaster“. Direktor klastera Milan Šolaja rekao je novinarima da je ova grupa, pojedinačno relativno malih IT kompanija, jedinstvena u regionu, pa i u Evropi.
Uspešno poslovanje spomenutog klastera navelo je rukovodeće ljude ove grupe da pokrenu inicijativu i za konstituisanje „IKT klaster akademije“ koja uz školarinu od samo 10.000 dinara trenutno obučava 40 svršenih srednjoškolaca za računarske poslove – jer, kako kaže Šolaja, „posla ima preko glave“, a srpske IT kompanije su veoma konkurentne na svetskom tržištu.
Doskora naš obrazovni sistem je godišnje izbacivao oko 2.000 kadrova osposobljenih za IT poslove, što je daleko od dovoljnog, iako softverska industrija u Srbiji već zapošljava oko 5.000 ljudi i mada je trenutno na računarske fakultete u Srbiji upisano isto toliko studenata.
S tim u vezi, naveden je primer Temišvara koji je za relativno kratko vreme, tokom poslednjih pet godina, povećao obrazovanje stručnjaka za IT poslove sa hiljadu na sedam hiljada ljudi godišnje. Pa ako su to mogli da postignu Rumuni svaka im čast, zašto se to isto, ili bolje, ne bi moglo postići i u Srbiji, jer informatička kultura u komšijskoj državi nema dužu tradiciju od naše, toliko kratke.
Nije taj novosadski uspeh u informatičkom sektoru ostvaren ni previše brzo, a ni lako. Sećam se da sam još pre desetak godina upoznao neke menadžere IT kompanija u Novom Sadu, a i nekoliko drugova moga sina iz gimnazije zaposlilo se u tim preduzećima, kao i jedna moja briljantna sestričina. No, nekako sam na sve to gledao kao na neki „incident“ u našem zastarelom i inertnom privrednom sistemu i, zapravo, kao nekakav gastarbajterski rad „na sic“, dakle „kod kuće“, za svetske kompanije.
Pri tome, primetio sam da se u tim kompanijama crnački radi po ceo dan. Jer, većina programera, na primer, ujutro iz nekog Dalasa, Birmingena ili Dablina dobije projektni zadatak, pa dok ga ne rešiš ne ideš kući. A kad zadatak rešiš ništa ti ne ostane u fioci, jer kad radiš u IT firmi, uprošćeno, imaš samo tastaturu – a rezultat tvoga rada stokira se ko zna gde u belom svetu.
Ipak, naši mladi ljudi rado rade taj posao, jer zarade su obično 3-4 puta veće od prosečnih plata u Srbiji, a s vremena na vreme svetske kompanije pozivaju i na stručno usavršavanje, pa se malo izvučeš iz dosadnog domaćeg ambijenta. Neki od naših mladih stručnjaka već su i predavači na tim „treninzima“ u nekom Amsterdamu ili Torontu.
Sećam se vremena kada sam pre možda i pola veka čitao knjigu Žan Žak Servan Šrajbera „Američki izazov“, a negde pre tridesetak godina nastavak te knjige, pod naslovom „Svetski izazov“. Tada sam bio pomalo skeptičan prema njegovim tvrdnjama da Treći svet može relativno brzo izaći iz zaostalosti, jer dolazi informatička revolucija u koju ljudi iz siromašnih zemalja mogu uložiti svoju vrednoću i inteligenciju – pa postići čuda. Trebalo bi te knjige ponovo da pročitam, jer izgleda da se čuda ponekad dešavaju i na ekonomskom terenu, ali uglavnom u drugim zemljama. Zašto u Srbiji samo privredna čuda nisu moguća, a sva ostala jesu, to je glavno pitanje.