Donekle slična priča čula se širom sveta. Ukrajina se ispostavlja kao sprava za globalna premeravanja vremena i događaja: koliko njena sadašnjost podseća na već negde proživljeno, a koliko donosi ono što još nigde, bar u ovo doba ubrzane istorije, nije doživljeno.
Krenimo od premijere. Prvi put se, u novije doba, jedna država tako drastično razvrstava prema identifikaciji sa spoljnim sistemima vrednosti: zapad Ukrajine bi na Zapad, a njen istok na Istok, to jest prvi ka Briselu, drugi ka Moskvi. Originalnost, takođe, predstavlja okolnost da su u unutrašnjim previranjima prevladali demonstranti koji su za pridruživanje Evropskoj uniji čija je koheziona moć u opadanju, a da je praktično svrgnut lider koji je uživao podršku Rusije, čiji međunarodni rejting, zasnovan prevashodno na energetskoj snazi, ponovo raste.
Premijerno takođe deluju okolnosti da se Ukrajina uzdrmala pod dejstvom dvostrukih i kaznenih i podsticajnih mera, sa obe strane spoljnih, međusobno suprotstavljenih, (ne)naklonosti. Rusija ju je sankcionisala kad se Kijev približavao EU, a od tog puta je odvratila vanrednim materijalnim stimulacijama. Preteći sankcijama EU je, pak, diplomatski posredovala raspletu ka smirivanju i prevremenim izborima koji se uvek ispostavljaju kao najpodesniji izlaz iz političke i ekonomske prevaziđenosti…
Nižu se istovremeno teze o o repriziranju. Povremeno se svrgavanje Viktora Janukoviča poredi sa obaranjima Slobodana Miloševića, Nikolae Čaušeskua, Hosnija Mubaraka. Češće, i zasnovanije, kao “već viđeno” ističe se nastavak borbe velikih sila za širenje ili preoblikovanje interesnih sfera.
Oko Ukrajine se Zapad i Rusija sada nadmeću gotovo kao oko niza “sivih zona” pre pada Berlinskog zida. Moskvi je stalo da makar pod posrednu kontrolu stavi države nastale raspadom SSSR, a Briselu i Vašingtonu da, bar one koje su geografski bliže EU, privuku pod svoje okrilje.
Ovakvo razapinjanje teško bi podnele i mnogo stabilnije države od Ukrajine, koja već drugi put u poslednjih 10 godina doživljava “revoluciju”, dok je iznutra neprestano razdiru razmahana korupcija, gramzivost “elite” (sa šokantnim luksuzom zbačenog lidera), prezaduženost i oligarhijska “faktokratija” (stvarna premoć, u ovom slučaju tajkuna). Nije li kao takva – sa dva nacionalna internacionalizma, eurofilstva ekonomski manje razvijenog zapadnog i rusofilstva industrijski moćnijeg istočnog dela – ona takoreći predodređena na teritorijalnu dezintegraciju kojom bi se, podeljena, uklopila u dve različite spoljne interesne integracije?
Dok je ovaj tekst odlazio u štampu, u pričama o budućnosti Ukrajine prevladavala je neizvesnost koja će, slutim, poduže opstati. Zapad (i unutrašnji i spoljni) slavi pobedu, a Istok (takođe i unutrašnji i spoljni) osporava legitimitet novoj vlasti u Kijevu jer je “osvojena oružanom pobunom”, pri čemu Moskva upozorava i da “ekstremisti ugrožavaju suverenitet Ukrajine”, uz medijska podsećanja da je tek 1954. Krim, sovjetskom odlukom, transferisan iz Rusije u Ukrajinu…
Posle rušenja režima, pred Ukrajinom su izazovi stabilizacije. Dva su najveća: da se spreče finansijski krah i rasparčavanje zemlje.
Ishod obe stabilizacione operacije bitno će zavisiti od spoljnih aktera. Ukrajini je, kažu, hitno potrebno bar dvadesetak milijardi dolara da bi izbegla ekonomski sunovrat koji bi ojačao i separatističke težnje. Krivudanje za izvorom takve potpore bilo je i povod za demonstracije koje su oborile režim kad se odrekao aranžmana sa EU i skrenuo ka Rusiji, odakle mu je ponuđena znatno primamljivija finansijska pomoć (sada zamrznuta zbog “neizvesnosti” u koje bi ruke otišla).
Koliko će milijardi, odakle i kada priteći, zasad se samo nagađa. Angažmane najavljuju i EU i MMF i SAD, dok bi doprinos Rusije mogao da se očekuje tek posle “razjašnjenja” po linijama istok-zapad.
I nova situacija je vrlo originalna. Spoljni akteri oko čijih su se ponuda Ukrajinci pobili sada bi trebalo zajednički da doprinesu sređivanju njenih prilika. Da su to uradili ranije Ukrajina verovatno ne bi ni iskrvarila.
Odgovornost Zapada i Istoka sada je još veća. Ne samo prema Ukrajincima nego i prema samima sebi. Bez dovoljne doze saglasnosti oko Ukrajine nema kompletiranja ni ruskog programa za evroazijsku integraciju, ni projekta za objedinjavanje cele Evrope (izvan Rusije) prema zapadnim standardima.
U međuvremenu, preporučuje se krajnji oprez liderima koji bi “i tamo i ovamo”. Kijev nije neuporediv, koliko mestimično izgleda, bar ne u pouci – ko pokuša da sedi na dve tuđe stolice ostaje bez svoje fotelje…
