Uranak je, nema spora, tradicija, ali nekada se posle uranka išlo na demonstracije. Beograd je u prisustvu nimalo uzdržane vlasti prvu proslavu imao 1893. za vreme Aleksandra Obrenovića. Samo sedam godina posle radnika Čikaga koji su ustali u zahtevu za osmočasovnim radnim vremenom. I mnogi platili glavom, pa je Druga intenacionala u čast stradalnika sa Hejmarketa 1. maj ustanovila kao međunarodni dan solidarnosti svih radnika sveta. Koja se obeležava – demonstracijama. U to ime već 1912. Dimitrije Tucović i Dragiša Lapčević izveli su na prestoničke ulice deset hiljada ljudi.
Posle rata, u komunističkoj Jugoslaviji, Praznik rada bio je prvo crveno slovo u državnom kalendaru – demonstracije su se pretvorile u paradu kojom je veličana navodna vlast radničke klase, a uranak je bio deo organizovanog slavlja. Tako se Prvi maj utopio u režim koji nije trpeo pogovora. Onda je, na iznenađenje vladalaca, komunizam-socijalizam iščezao sa istorijske mape i ovih prostora, ali smisao Prvog maja se nije vratio, iako je postkomunističkom Srbijom uveliko zavladao kapital.
Naravno da su mladi poštovaoci prvomajskog druženja ponajmanje krivi – uranke i proteste nekad, kao i sada u svetu, organizovali su sindikati i radničke partije, izvorni zaštitnici najamnika. Pripravni i da tuku i da budu tučeni. Danas je na srpskoj sceni mnoštvo sindikata i levih stranaka, ali među njima nema sile koja bi uspela da okupi petocifrenu masu, iako je razloga napretek. Ne samo da je radnička klasa obezvlašćena, već sve više i svoje jedino vlasništvo – snagu – ne može da unovči, a oni koji imaju sreće da rade ne znaju šta je to 8+8+8.
Da nonsens bude potpun, u trenutku kad nova vlada najavljuje još više suza i znoja – što sa stanovišta države nije sporno – jedan socijaldemokrata predlaže moratorijum na štrajkove! Ako ostavimo po strani paradoks da se u predvečerje Prvog maja socijaldemokrata, uz to sindikalac, zalaže za trpnju i ćutanje, još su dva nonsensa – moratorijum je besmislen pošto je štrajkova toliko malo i toliko su slabog dometa da se nema šta obustavljati. Napokon, već godinama organizovano štrajkuju samo zaposleni u državnim službama.
Oni jedini imaju sigurne zarade i slobodu da se sindikalno organizuju, pa im se može. U preostalim društvenim preduzećima ionako ne rade pa ne mogu ni da štrajkuju, a u privatnim firmama sindikat je mislena imenica. Buja samo sindikalna birokratija s kojom, prirodno, niti ima, niti ko hoće da demonstrira. Zato je za Prvi maj Srbija puna dima bez vatre, ako bez vatre nema ni napretka. Ako izuzmemo vešte trgovce.
Leave a Reply