Ako teritorijalni integritet Velike Britanije bude sačuvan do pojave sledećeg broja Novog magazina na kioscima, zasluga za takav ishod biće delimično pripisana novom zametku u stomaku vojvotkinje od Vindzora. Londonski Telegraf sugeriše, naime, da bi vest o začeću drugog deteta princa Vilijama i supruge mu Kejt, mogla bitno da utiče na Škotlanđane i nagna ih da većinski kažu “ne” poduže pripremanom otcepljenju od Ujedinjenog Kraljevstva.
Prestolonaslednički par je, navodi se, vrlo popularan u Škotskoj gde se upoznao i zavoleo, i čiju jednu lokalnu titulu nosi, pa bi to mogao da bude presudan, romantičan, jezičak na vagi u prilog unionistima, na referendumu koji su za 18. septembar zakazali secesionisti. Ostvari li se ova slutnja, biće to prvi put u modernoj istoriji da je neku veliku silu, koja je u priličnoj meri oblikovala svet, od rastakanja spasao samo nagoveštaj još jednog izdanka suverenske loze…
Bremenitost situacije u svetu je znatno duža. A ne daje povoda ni da se ponadamo da će iznedriti išta, bar ne uskoro, što bi moglo da smanji narasle, lične i kolektivne, egzistencijalne zebnje.
U korenu napetosti i neizvesnosti koje nas ophrvavaju, a mestimično i obeznađuju leže, u najkraćem, dve prekomerne nejednakosti. Sve savremene velike krize su izdanci kako drastičnih neuravnoteženosti na nacionalnom i na internacionalnom planu, tako i pokušaja da se (pre)brzo uspostavi nova, takođe sporna, ravnoteža.
Najaktuelniji je primer Ukrajine. Krenula je ka Zapadu, pa se preokrenula ka Moskvi, s kojom je ranije bila tesno povezana, da bi zabasala u građanski rat, s vrlo jakom spoljnom podrškom suprotstavljenim unutrašnjih snagama. Pri tom su izvesne samo tri stvari: da neće moći da povrati Krim koji je Rusija anektirala, da će njena sudbina više zavisiti od odnosa snaga i eventualnih trampi među velikim silama nego od volje njenih građana koji će uskoro birati novu vlast, i da će kriza u njoj i oko nje potrajati u bliskoistočnom stilu s mnogo dogovora o sporazumnom rešenju, a zapravo o ovekovečenju “zamrznutog konflikta” koji se “odmrzava” svakom “zgodnom” prilikom.
Kao rešenje za Ukrajinu, niz autora predlaže da se ona proglasi tampon zonom između Zapada i Rusije (kojoj ne bi bilo osporeno pripajanje Krima) i dobije obostranu podršku za vojno neutralni status. Sluti se, međutim, da bi i Zapad i Rusija nastojale da preko svojih lokalnih, oštro podeljenih, sledbenika ostvare toliki uticaj da Kijev ne bi mogao da samostalno odlučuje o bilo čemu bitnom u uređivanju spoljnih, a onda i unutrašnjih, odnosa.
Dometi spoljnih upliva su, u međuvremenu, takođe postali relativni. Savetnik generalnog sekretara UN, Džefri Saks poručuje da višedecenijska kriza na Bliskom istoku – s najnovijim zapletima u Iraku i Siriji – može da se reši samo neposrednim i iskrenim angažmanom zemalja regiona, uz povlačenje velikih sila, čije je učešće decenijama komplikovalo tamošnju situaciju.
Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, Džozef Stiglic, gotovo istovremeno je ukazao da rekordne socijalne razlike nisu samo ekonomska kategorija, već sistemsko podrivanje demokratskog poretka, za račun faktičke vlasti, mreže vrlo uticajnih finansijskih krugova. Ovih dana je i književni nobelovac Mario Vargas Ljosa upozorio da doživljavamo “povratak istorije” u vidu varvarstva terorističkog pokreta Islamske države, na prostoru Iraka i Sirije, koji teži uspostavljanju kalifata čime bi se nastavili, kako kaže, u poslednje vreme učestali porazi pobornika širenja ljudskih sloboda…
Ulazimo u doba, reklo bi se, odsečnih konfrontacija i rastegljive kooperativnosti. Takav stav upravo je iskazala EU proglašavanjem novih sankcija Rusiji, uz odloženo dejstvo – da se pričeka, u skladu s kontinentalnim energetskim interesima, da se vidi kako funkcioniše dogovor Moskve i Kijeva o prekidu vatre u istočnoj Ukrajini.
Izvesno je, međutim, da se u sve međuzavisnijem svetu, sužava prostor za originalno, samosvojno, delovanje. Istraživači napominju da i kad se tako nešto učini, ne isključuje vajdu za protivničku stranu.
Kad je Zapad pomogao rušenju promoskovske vlasti u Kijevu, dao je povod Rusiji da od Ukrajine ocepi Krim. A kad se to dogodilo, poslužilo je kao povod Zapadu da ojača NATO…
Neki ta uzajamna uskraćivanja dobiti vide kao uzmak globalizacije. Meni se, pak, čini da globalizacija dobija, bar privremeno, novi oblik: od opšte koristi ka opštoj šteti.
Što se nas tiče, mi smo dupli izuzetak. Protivimo se stavovima da je kosovsko pitanje jedinstven slučaj, ali insistiramo da smo mi jedinstven slučaj među kandidatima za članstvo u EU, koji ne žele da zavode njene sankcije Rusiji. Takav pristup bismo kod drugih nazvani “duplim aršinom” ali ga sebi pripisujemo kao dvostruku principijelnost.
Nadam se, da nas ta izuzetnost neće dovesti do statusa tampon zone. Koja podrazumeva da dok mi ne znamo s kim ćemo da se orodimo, glavni igrači dolaze ovamo da se međusobno obračunaju, s nama kao jednom od moneta za potkusurivanje.