Manojlović Pintar: Rušenjem spomenika menja se istorija (VIDEO)

Ova vrsna istoričarka na naučni način, ali prijemčiv i čitaocima koji nemaju takvih ambicija, pokazuje odnos savremenika prema prošlosti u celini i segmentarno, prema određenim epohama i ključnim događajima u istoriji.

Preovlađujuće ideološke matrice i grube promene političkih kurseva – a u Srbiji, kao i na čitavom evropskom prostoru, bilo je i jednih i drugih više tokom sto godina – učinile su savremenog čoveka varvarinom posebne vrste. On bez stida ruši spomenike, bez svesti da tako uništava i kolektivno sećanje bez kojeg nema ni sadašnjosti ni budućnosti.

*Šta je osnovna odlika spomenika iz Prvog svetskog rata?

Formu spomenika Prvog svetskog rata uslovilo je to što su milioni ljudi poginuli stotinama kilometara daleko od svojih kuća i tamo sahranjeni. Zbog toga su lokalne zajednice podizale spomenike na kojima su ispisivana imena palih i tako omogućile da se u javnom prostoru podeli tuga i žaljenje sa članovima zajednice koji su ostali bez najbližih. To je dovelo do centralne pozicije vojničke žrtve, što je uticalo i na postepenu militarizaciju evropskih društva tridesetih godina koja su završila u četrdesetim u novom velikom svetskom ratu. Vekovima su porodice svoje najbliže oplakivale ritualima vezanim za samo telo; onog trenutka kada je ono nestalo, javila se potreba da se ime materijalizuje. Tako su stvorene nove zajednice sećanja, smrt je postala ključni događaj koji je u velikoj meri nacionalizovao evropske države i društva.

*Drugi svetski rat menja takvu mapu, posebno u Jugoslaviji koja je morala naći opštiju odrednicu od nacionalnih. Gde je to našla?

Posle Drugog svetskog rata fenomen civilne žrtve postaje centralni. Činjenica da je taj rat doneo iskustvo genocida i Holokaust suštinski je promenila način poimanja rata. U tom smislu, pogotovo na području Jugoslavije, način na koji se društvo sećalo žrtava određivao je i njegov identitet koji znamo kao socijalističko, samoupravno društvo. Formiranje čitavog niza spomen-parkova na mestima velikog stradanja, na stratištima širom Jugoslavije, imalo je za cilj da kroz civilnu žrtvu – žrtvu fašizma, kako je to i u ideologiji predstavljano – pomiri teško nasleđe rata i zavađenih ideologija. To je bio način da se sukob od 41. do 45. ne svede samo na građanski rat i mržnju među narodima, već da se jasno apostrofiraju oni koji su činili zločine kao zagovornici ideologije fašizma, bez obzira na etnički i verski nacionalni predznak.

*Kažete da za istoričare spomenici postaju važni tek kad počnu da ih uklanjaju. Zašto?

Mi stalno govorimo o kolektivnom sećanju, a suštinsko je pitanje kolektivnog zaboravljanja. Kako drugačije nazvati ono što se u određenim političkim trenucima nasilno prikriva i na račun čega se stvaraju novi politički mitovi i manipulacije? Izmenjene političke okolnosti traže i izmenjenu sliku prošlosti, ali falsifikovana prošlost ne može da uvede društvo u stabilnost. Tako je posle rušenja Berlinskog zida vidna potreba da se čitav period komunizma izbriše i kriminalizuje, što je savremenu Evropu dovelo pred velika politička pitanja.

*Posle Drugog svetskog rata poraženi su se krili, osamdesetih imamo obrnutu situaciju koja kulminira uklanjanjem spomenika.

Posle 45. godine pobednički narativ na kojem je počivala antifašistička koalicija nije ostavljao prostor za memorijalizaciju poražene snage. Nigde u svetu stradali na strani fašizma nisu mogli biti okarakterisani kao žrtve. Upravo zbog toga, sredinom osamdesetih kreće revizija slike Drugog svetskog rata izjednačavanjem svih poginulih kroz termin žrtve. Tako je 85. godine Reganova poseta groblju u Bitburgu u Nemačkoj trebalo da označi to veliko pomirenje; sam termin pomirenje deo je globalne politike koja relativizuje ideologiju fašizma i izjednačuje je sa drugim ideologijama XX veka. U tom smislu se i na ovim prostorima desio pokušaj onih koji su svoje mrtve žalili u privatnosti da izađu u javni prostor, da se izjednače svi oni koji su tokom Drugog svetskog rata poginuli i ubijeni i stvorena je kakofonija u kojoj su vojnici i civili podelili istu tragičnu sudbinu, što je onda dovelo do svega što se ovde dogodilo devedesetih. Ali, pre je ta izmenjena slika prošlosti uticala na promenu političke realnosti, nego što je promenjena politička realnost menjala sliku prošlosti. I baš zbog toga su spomenici značajni – oni predstavljaju okruženje koje suštinski menja javnost, menja sisteme vrednosti i promoviše ili negira određene političke ideje.

*Osetite li kao istoričarka ponekad ljutnju na događanja?

Istoričari su savremenici svog vremena i osećaju veliku ljutnju prema sebi, svojoj struci i društvu, zato što se čini da je neke stvari bilo moguće preduprediti racionalnim pristupom. Ali, upravo bavljenje ovim temama jasno pokazuje koliko je to iracionalno snažno, koliko simboli kreiraju to iracionalno koje kasnije utiče na naše živote, postaje mantra nove stvarnosti na koju se ljutimo, ali pokušavamo da zadržimo hladnu glavu dok posmatramo prošlost koja ju je takvom stvorila.

*Ni građani ni istoričari nemaju pravo da sude istoriji, a to stalno čine.

Zato što prošlost nudi alibi za ponašanje u sadašnjosti.

*To znači i mogućnost manipulacije?

Apsolutno, to se čini kad se iz istorije izvlači ono što je u nekom trenutku pogodno.

*Pred nama je 70 godina obeležavanja oslobođenja Beograda, dugo je bilo potisnuto, a vraća se na velika vrata.

Četvrt veka ovde nije bilo priče o tom velikom datumu, 20. oktobar nije više Dan Beograda i čitava epopeja antifašističke borbe preseljena je iz javnog prostora. Veoma je značajan njen povratak, ponovna afirmacija ideja i ličnosti koje su oslobađanje iznele, ali problem sa sadašnjim obeležavanjem je što u potpunosti briše jugoslovenski sadržaj te antifašističke borbe i njen važan komunistički osnov. Kroz vojnu paradu Vojske Srbije kojom se u centar stavlja savezništvo sa današnjom Rusijom, mora se naglasiti ta komponenta Crvene armije i čitave antifašističke koalicije kojoj su pripadale i NOV i Crvena armija.

*Krađa ordenja Jovanke Broz tokom sahrane vratila je u žižu ordenje narodnih heroja.

Strašno je što smo bili savremenici doba u kojem su veliki heroji Drugog svetskog rata gotovo bili kriminalizovani i živeli u strahu. Znam iz ličnih svedočenja učesnika rata, oni su skrivali svoja odlikovanja u strahu da će im neko oduzeti ordenje narodnih heroja. Orden je važan simbol njihovog herojstva i ispravnosti u Drugom svetskom ratu i nadam se da nikada više nećemo biti svedoci takvog odnosa prema nasleđu antifašizma i da ćemo kroz dijalog uspeti da nađemo njegov pravi sadržaj, postati svesni i da je Parada ponosa važna parada antifašizma; ne samo borba za marginalnu zajednicu, već borba za ideju slobode i tolerancije.