Kao i staroj, dobroj srpskoj tradiciji, gomila tračeva nije dovela do ultimativne istine, a ona glasi da nikoga od vladajućih struktura baš i ne zanima šta će biti sa Avala filmom, a i sa filmom uopšte. Da Srđan Dragojević, koristeći svoj medijski uticaj, nije pokrenuo ovo pitanje i da se filmski umetnici nisu priključili, pitanje je da li bi neko i na koji način reagovao. Ministarstvo kulture je malo bilo nenadležno pa postalo nadležno, baš kao i Kinoteka, da bi, po slovu Ministarstva kulture, Kinoteka postala glavni krivac jer nije proglasila nijedan film iz kataloga Avale za kulturno dobro. Spomenusmo srpsku tradiciju – prebacivanje krivice na drugog takođe je jedan njen simpatičan deo.
Činjenica jeste da je sin Dragomira Karića Simon de Karić, filmski producent koji živi u Americi. Činjenica je da ekipe koje dovode strane produkcije u Srbiju čekaju kao ozeble sunce trenutak kada će zaživeti poreske olakšice za snimanje ovde i logično je da im je potrebna logistička (čitaj: studio) podrška za prihvat produkcija iz Bugarske i Rumunije, iako američki producenti tamo imaju svoja studija u vlasništvu (u Bugarskoj Avi Lerner, jedan od većih američkih producenata). Činjenica je, takođe, da na primeru Bugarske i Rumunije dolazak stranaca nije poboljšao domaću filmsku proizvodnju (u Bugarskoj ona i dalje ne postoji, dok se Rumunska revitalizovala talasom umetničkih filmova, a ne pojavom Žan-Klod van Dama i Stivena Sigala u njihovim gradovima na nedeljnom nivou). Pored svega ovoga, činjenica je da smo i dalje tranziciona zemlja, žrtva banditskog i kakvog god kapitalizma, u kojoj Ministarstvo kulture, Kinoteka ili filmski radnici mogu samo da budu deo jedne lepe tradicije zemlje koje više nema, a da je sudbina Avala filma sada isključivo u rukama njenog vlasnika i njegove milosti. Bio on Karić, Van Dam ili neko treći.