Obeležavanje 70. godišnjice proboja logoraša iz koncentracionog logora Jasenovac otvorilo je nove polemike na temu broja žrtava koja je prisutna u struci, ali i u široj javnosti, u dužem periodu. Tu se, kao po automatizmu, odmah dolazi do pitanja broja stradalih u tom logoru, odnosno sistemu logora, mada je pitanje mnogo kompleksnije.U javnosti su prisutni brojevi stradalih u Jasenovcu koji se kreću od dve hiljade pa do više od milion.Najčešće pominjani brojevi u medijima u Srbiji i Republici Srpskoj su500 do 600, odnosno 700 hiljadastradalih, s tim što se ti brojevi često poistovećuju sa srpskim žrtvama, dok se u medijima u Hrvatskoj i BH federaciji uglavnom pozivaju na istraživanje SP Jasenovac koje je obuhvatilo 83.000 poimenično stradalih.
Pre upuštanja u bilo kakvu raspravu oko broja stradalih u Jasenovcu, treba stalno imati u vidu da se iza tih brojeva kriju ljudi, stradale ličnosti sa ostvarenim, prekinutim ili nezapočetim biografijama, da bilo koji broj, bez obzira na to koliko on bio veliki, treba posmatrati kao zbir pojedinačnih ugašenih života, dakle jedan, plus jedan, pa još jedan, plus …
MOTIVI I INTERESI: Manipulacija brojem stradalih u Jasenovcu vrlo je kompleksno pitanje koje po mom mišljenju zahteva vrlo studiozno istraživanje. U njemu su isprepletani mnogobrojni motivi i interesi, sa jedne strane, i neznanje, mitomanija i nestručnost u pristupu problemu, sa druge strane. To je pitanje koje je poodavno otvoreno, ali nikada nije pružen zadovoljavajući odgovor. Ovde mogu ukratko izneti samo neka svoja zapažanja i sumnje koje proističu iz dosadašnjih saznanja, a koja neće ni približno obuhvatiti sve segmente ovog problema. Mišljenja sam da treba krenuti od činjenice da je veličina zločina počinjenog u Jasenovcu dovela do njegovog prerastanja u paradigmu sveukupnog stradanja. Ta paradigma je na neki način počela da živi neki svoj život, sam za sebe, izdvojena i izolovana od opšteg konteksta stradanja. Tu se dolazi do pitanja da li je taj proces bio spontan ili je perfidno nametnut i kakva je bila uloga države u tom procesu? Neki su krenuli da uvećavaju broj stradalih, “pumpajući” ga doveli do besmisla, dok su drugi pokušavali da ga minimalizuju i time “sruše” tu paradigmu stradanja i preko nje negiraju stradanje uopšte, i to prvenstveno stradanje Srba. Različiti su motivi jednih i drugih, ali se čini da im je cilj isti. Uz malo truda nije teško racionalno pobiti njihove tvrdnje, ali ih je teško naterati da to prihvate. Nažalost, brojne su i duboko ukorenjene u javnosti pristalice jedne ili druge strane. Meni se uvek po glavi “mota” pitanje da li je insistiranje na Jasenovcu svođenje krivice na par stotina ili nekoliko hiljada “sumanutih, patološki bolesnih” tipova u logoru i time izvršena prećutna abolicija čitavog državnog sistema NDH? I ko je imao koristi od toga? Sa druge strane, nametanje takve priče o Jasenovcu u drugi plan je gurnulo ili potpuno potislo iz sećanja stradanja na drugim mestima i logorima. Prvenstveno tu mislim na gospićku grupu logora (Gospić, Jadovno, Pag) koja je u svom kratkom postojanju od svega par meseci, tokom kojih su u njima ubijani isključivo Srbi i Jevreji, ostvarila stopu smrtnosti dvostruko veću nego u Jasenovcu.
UTVRĐIVANJE BROJA STRADALIH: Logorska dokumentacija Jasenovca u više je navrata uništavana tokom rata, tako da je nemoguće reći koliko je ljudi ubijeno u njemu, a iz svedočenja preživelih zna se da mnogi ljudi pristigli u logor nisu ni evidentirani, naročito u 1942. godine kada je u njemu ubijeno najviše ljudi. Ne postoje, ili za sada nisu poznati/dostupni, neki drugi arhivski izvori koji bi nas doveli do preciznog broja stradalih u logoru. Stoga je potrebno naći drugi način za njihovo utvrđivanje, posrednim, indirektnim putem. Jedan od pokušaja bio je putem demografskih istraživanja. Demografski proračun je posle rata utvrdio gubitak od 1,700.000 stanovnika Jugoslavije, što je prihvaćeno kao zvanični broj, ali je broj kasnije osporen. Posle njega, u zemlji i inostranstvu pojavilo se još niz sličnih istraživanja koji su stvarne ratne gubitke rangirali od manje od milion do 1,8 miliona stradalih, što je sve otvorilo prostor za nagađanja, pa i svesne manipulacije. Mišljenja sam da treba prihvatiti broj od 1 do 1,1 milion stradalih kao realan za prostor Kraljevine Jugoslavije, odnosno nešto malo veći za teritoriju koju je kasnije obuhvatila SFRJ, čime se smanjuje potencijalni broj žrtava logora Jasenovac. Dakle, demografska istraživanja nisu i ne mogu precizno rešiti ovaj problem. Ona mogu da predstave okvirni broj gubitaka neke teritorije na osnovu prethodnih popisa stanovništva i predviđenog priraštaja, te migracijastanovništva, ali nisu u stanju da odrede gde i kako su ljudi stradali. Zato su gotovo neozbiljni pokušaji nekih demografa da utvrdebroj stradalih u Jasenovcu.
Drugi način utvrđivanja broja stradalih je forenzičko, antropološko ispitivanje ostataka pokopanih logoraša. U prošlosti su obavljena neka delimična istraživanja i ona su nas, u neku ruku, dovela do onih “nerazumno” velikih brojeva. Ne isključujem mogućnost novih istraživanja na savremenim metodološkim principima, štaviše smatram da su poželjna i da bi bila korisna. U tim istraživanjima bi trebalo ići do poslednje otkrivene grobnice, a ne donositi zaključke na osnovu par iskopanih sondi. Prethodno bi trebalo uraditi georadarsko snimanje zemljišta da se tačno ustanove grobna mesta, potvrde poznata i otkriju nova. Forenzička i antropološka metoda imaju svojih ograničenja u rešavanju ovog problema. Mnoga grobna mesta vremenom su uništena na vodoplavnom i močvarnom zemljištu sa obe strane reke Save. Leševi su u mnogim grobnicama pokrivani krečom, što je dovelo do raspada zemnih ostataka, ili su spaljivani, tako da danas nije moguće izvršiti njihovu analizu. Možda je i najveća zamerka ovim metodama ta što one mogu dovesti do utvrđivanja nekog broja stradalih, njihovog pola i uzrasta, ali ne i kakve su, na primer, nacionalna, socijalna, politička, religijska struktura stradalih, koje su nama istoričarima bitne radi stvaranja kompletne slike o logoru.
POIMENIČNI SPISKOVI: Treći način da se dođe do broja stradalih u logoru jeste pravljenje poimeničnog spiska žrtava, uz sva ograničenja koja ovaj način rada sa sobom nosi i rizika pogrešne interpretacije dostignutih rezultata koji se često, slučajno ili namerno, tumače kao konačni. Kolege iz Spomen-parka Jasenovac opredelili su se za sačinjavanje takvog spiska i, koliko vidim iz medija i posrednih informacija koje dobijam, dobro napreduju stigavši do broja od preko 83.000. Time su pobili tvrdnje nekih istoričara, publicista i demografa iz Hrvatske da je u logoru stradalo 80.000 osoba, koji se sada koriguju da je broj stradalih 90.000ili najviše 100.000. Mi smo se u Muzeju žrtava genocida opredelili za širi pristup problemu. Problem utvrđivanja broja stradalih u sistemu logora Jasenovac povezan je sa utvrđivanjem broja stradalih čitave Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Nažalost, nikada nije napravljen celovit popis stradalih stanovnika Jugoslavije, iako je bilo više parcijalnih pokušaja da se on sprovede. Najdalje se otišlo 1964. godine, kada je država pokušala da popiše ljudske gubitke radi naplate ratne štete od Nemačke. Rezultat popisa koji je obuhvatio oko 600.000 osoba, a koji nije dostigao očekivani broj žrtava od 1.700.000, nije zadovoljio naručioca, pa je bila stavljena zabrana njegovog korišćenja. Nakon skidanja zabrane korišćenja podataka Savezni zavod za statistiku je od 1995. do 1998.otpočeo reviziju popisa, a zatim je taj posao preuzeo Muzej žrtava genocida od 2002. do danas, da u okviru svojih skromnih materijalnih i ljudskih resursa obavi ovaj posao, upotpunjujući broj stradalih bez obzira na njihovu nacionalnu, versku, političku ili vojnu pripadnost. Baveći se već dugo ovom problematikom, mišljenja sam da verovatno nikada nećemo doći do konačnog broja stradalih Jugoslavije, pa samim time ni do broja stradalih u Jasenovcu, ali možemo pouzdano utvrditinajnižibroj stradalih, tako da će moći da se kaže “ne manje od…”. Time ćemo barem delimično sprečiti manipulacije brojem stradalih. Još je važnije što time odajemo poštu žrtvama njihovim spasavanjem od zaborava, čime Muzej postaje čuvar sećanja na njih.
Do sada je u reviziji broj stradalih u Jasenovcu dostigao oko 89.000 identifikovanih osoba, čime se izdvaja kao daleko najveće pojedinačno stratište na prostoru ne samo Jugoslavije, već i jugoistočnei južneEvrope. Time je opravdano postao paradigma zločina počinjenog prvenstveno nad Srbima, Jevrejima i Romima, ali i antifašistima hrvatske i muslimanske nacionalnosti. Ono što znamo na osnovu do sada prikupljenih podataka jeste da Srbi čine 63 odsto stradalih, što je duplo više od njihovog učešća u populaciji NDH, da su Jevreji i Romi najveće žrtve logora, jer među stradalima učestvuju sa po 14 do 15 odsto, dok ih je u stanovništvu bilo svega 0,5 odsto, a da su Hrvati i Muslimani sa pet odsto, odnosno dva odsto stradalih u gubicima višestruko manje zastupljeni nego u populaciji NDH.
Posmatranje stradanja u Jasenovcu u širem kontekstu, kroz prizmu ukupnog stradanja Jugoslavije (13,5 odsto gubitaka civila Jugoslavije izgubilo je život u Jasenovcu) ili uže, na teritoriji NDH (25 odsto gubitaka civila), otvara nam mogućnost da sagledamo njegovo mesto u organizovanom sistemu zločina koji se dešavao na toj teritoriji. U Jasenovačkoj grupi logora život je izgubilo 71 odsto svih stradalih u logorima iz NDH, a ujedno predstavljaju i 83 odsto stradalih u logorima koje je organizovala NDH. Uloga jasenovačkog logora u uništenju pojedinih nacionalnosti nije bila jednaka.Od svih stradalih Jevreja NDH, 65 odsto je izgubilo život u Jasenovcu, kao i 92 odsto od stradalih Roma sa ove teritorije. Tendencija da se Jasenovac poistovećuje sa ukupnim stradanjem Srba u NDH, bilo da je ona plod kolektivne svesti i istorijskog sećanja na masovne gubitke ili je to možda nametnuta ideja, što ostaje da se vidi u nekom budućem istraživanju, nije u skladu sa istorijskom istinom. Analiza popisa stradalih pokazuje nam da je u njemu život izgubilo 23 odsto svih stradalih civila srpske nacionalnosti iz NDH, kao i da je od svih stradalih civila srpske nacionalnosti iz NDH u svim logorima stradalo 30 odsto. Ostalih 70 odsto od stradalih Srba civila iz NDH život je izgubilo na mnogobrojnim manjim stratištima, najčešće u selima u kojima su živeli ili u njihovoj neposrednoj blizini. Za sprovođenje unapred planiranog zločina tih razmera bilo je potrebno mnogo više ljudi od par stotina, koliko je bilo ustaša u Jasenovcu, kao što je bila potrebna šira angažovanost, koja je prevazilazila mogućnosti ustaškog pokreta i iziskivala napor svih državnih struktura NDH, prvenstveno vojske, policije i sudstva.
Autor je viši kustos Muzeja žrtava genocida u Beogradu
