Da nema državnih praznika, svečanih prijema i presecanja vrpci, gotovo da ne bi imali čime da se programski omrse i nazdrave. Naviku na samohvalisanje zbrisale su im svakojake tegobe – posledice ruske agresije na Ukrajinu, pandemija, inflacija, sankcije, nesigurno i papreno snabdevanje energentima, pritisci za opredeljivanje između antagoniziranih velesila, nedostatak hrane za najugroženije, novi talas masovne migracije…
Zabasali smo, izgleda, u doba velikih tumbanja i duela, koje kao da se uskopistilo protiv – proglašavanja istinskih državničkih pobeda. Svet čak počinje da liči na balkanske „nedovršene poslove“, u kojima se lideri ili prenemažu ili busaju u prsa od miline što mogu da marširaju u pogrešnom pravcu.
Iako je ukrajinski slučaj izazvao i globalnu krizu, svuda se, osim među neposrednim akterima, proriče da u tom sukobu neće biti jasnog pobednika i da će obe strane biti gubitnici. A uz njih, kako sada stvari stoje, i vascelo čovečanstvo, koje bi radije i da nastavi da grca nego da mu muke prekrati nagoveštena opšta propast u prvom nuklearnom višeboju.
Politički promašaji deluju dalekosežnije od projektila. Moskvi nije uspelo najavljeno poništavanje ukrajinske države i nacije niti produbljivanje razmirica na Zapadu. Naprotiv, izazvala je i nacionalnu i internacionalnu homogenizaciju. Izostalo je, takođe, kompletno svrstavanje demokratija na frontu protiv autokratija, kako je to Vašington projektovao jer – uočava Farid Zakarija na CNN – neku vrstu neutralnosti iskazuju i mnogoljudne demokratije poput Indije, Brazila, Meksika, Južnoafričke Republike i Indonezije.
Kina je, opet, posebna priča. U očima mnogih liči na distanciranog pobednika u ukrajinskom košmaru jer se njime potiskuje američki angažman na Pacifiku, ali joj taj haos ugrožava grandiozni projekat novog puta svile kojim je zamislila da opaše planetu i okreće je, kažu cinici, oko sebe kao hulahop. Uporedo, napeto proračunava da li bi na njen eventualni pokušaj prisajedinjenja Tajvana silom Zapad reagovao isto kao prema ruskoj invaziji na Ukrajinu, što bi, takođe, moglo da zaliči na uvod u globalni rat.
Čini se da Peking u „bezgraničnom“ ortakluku s Moskvom, nastoji da „razapne“ Ameriku između dva udaljena strateški važna poligona i oslabi joj atlantsko savezništvo. Kao što i Vašington priželjkuje da na ukrajinskom primeru raspara njihovo partnerstvo, podsećajući da je Kina najviše profitirala u međunarodnom poretku koji sada ruši Rusija, pa da jedno sa drugim ne ide. Nijedna od tih varijanti ne miriše na pobedu, bar ne u dogledno vreme, ali obećava umnožavanje raznovrsnih gubitaka…
Istovremeno su se rasplamsale polemike u stilu – pobeda, šta to beše. Postoji li ona na strateškim poligonima ako se potraži u širem kontekstu i produženom vaganju? U Avganistanu, Iraku i Libiji zapadna alijansa je svrgla tamošnje režime da bi se potom tamo razbuktali etnički, plemenski i verski obračuni. U Kabulu su čak na vlast došli talibani, dugogodišnji neprijatelji Amerikanaca, koji su se nedavno povukli u haosu. Na pomenutim poprištima promena ratne sreće naizmenično se proglašavala pobedama, da bi se ispostavilo da složno učvršćuju haos.
Pobeda je, generalno, problematičan koncept, ocenjuje pukovnik-specijalista E.A. de Lantmeter u holandskom vojnom časopisu. Strateški uspeh se uglavnom ne može postići isključivo poražavanjem protivnika vojnom silom već je potrebno i da se nađe rešenje za duboke probleme koji su u korenu sukoba, precizirao je on, slično kao i niz drugih poznavalaca. A ova druga faza hronično izostaje.
Međudržavni ratovi su se proredili, a na bojnom polju su se mahom rešavali kad u napadu učestvuje vojna koalicija s jasnim i ograničenim ciljem. Kao takve pokazale su se intervencije, na čelu sa SAD, za isterivanje iračkih okupatora iz Kuvajta 1991. i za otcepljenje Kosova od Srbije 1999. godine.
Kina je solirala kad je početkom 1979. napala Vijetnam (da bi ga kaznila za njegov upad u Kambodžu), iz kojeg se povukla posle nepunih mesec dana, pri čemu su obe strane proglasile „pobedu“. Rusija je pak savremeni šampion samostalnih spoljnih intervencija u „novom komšiluku“ – 2008, kada je podržala secesionizam dve pokrajine Gruzije, da bi 2014. počela rasparčavanje Ukrajine prvo amputacijom Krima i podsticanjem pobuna u Donjecku i Lugansku, a onda i tekućom invazijom neostvarenih ciljeva…
Ovaj vek kao da se specijalizovao za tranziciju od nekada jasnih trijumfa ka neizvesnim ishodima. Startovao je globalnim ratom protiv terorizma, usledila je svetska finansijska kriza, pa forsiranje „alternativnih činjenica“, zatim pandemija. Nijedno od tih štetočinstava nije definitivno pobeđeno, a šlajfuje i borba za smanjivanje klimatskih katastrofa.
Na sve to nadovezalo se ukrajinsko bojište gde se, uz fiksiranost dve strane za postizanje totalne pobede, u promet puštaju nagoveštaji za nuklearni smak sveta. Pod pretnjom opšteg uništenja pomalja se i prilika za obaveznu pobedu opstanka nad nestankom.
Verujem da će ta šansa biti iskorišćena jer druge nema. Pa makar dohujao novi hladni rat.
A što se tiče aktuelnog vojevanja, neizvesnosti i opredeljivanja, pozvaću se na legendarnog Mahatmu Gandija. Poodavno je poručio: „Tirani i ubice se, u datom vremenu, mogu činiti nepobedivim, ali na kraju uvek padnu. Mislite o tome – uvek“…