Knjige su ovih dana u modi i u Srbiji – u toku je još uvek poštovana manifestacija, 67. Međunarodni beogradski sajam knjiga – i, bar zasad, ne oseća se miris vatre i dima, ali, istorija nas uči da su one (knjige) česta „moneta za potkusurivanje“, počev od čuvenog spiska zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum) iz 1564, sve do naših dana, i u (najnovijoj) Srbiji samo su moderni mehanizmi za njihovo „odstranjivanje“ malčice lukaviji i „sakriveniji“.
I konačno, nakon kratkog uvoda (podsećanja), dolazimo de teme ovog pisanija. Ministar „kulturni“, naime, u Vladi Srbije Nikola Selaković nedavno je najavio kako će predložiti nabavku isključivo dvoazbučnih tastatura u javnom sektoru (što je verovatno, po mišljenju stručnih ljudi, još jedno ubacivanje para u „podobne džepove“), kao i da (ah!) država otkupljuje isključivo ćirilične knjige. Ovim gestom ministar misli da će (konačno) spasti Vukovu (sada srpsku) ćirilicu, koja je prema Ustavu, da, u Srbiji jedino službeno pismo. Ali ne, Daničićeva (sada samo) latinica (prema nekima i ustaško pismo!?!) nije izbačena iz upotrebe u ovoj zemlji ili barem nema nikakve zakonske odredbe tog tipa. I mnogi obrazovani (normalni) ljudi reći će vam da Srbija, Srbi, srpski jezik, identitet… imaju neviđenu i retku sreću u svetu da budu pravi „bogataši“ zahvaljujući činjenici da podjednako uspešno koriste dva pisma (koja, uzgred, imaju isti broj znakova).
Ako se sada vratimo tekućem Sajmu knjiga, posetioci će primetiti da je prilično ravnopravna zastupljenost ćiriličnih i latiničnih knjiga i da su čak one štampane ćirilicom nekako vidljivije – prema nekim podacima čak 70 odsto knjiga izdavači u Srbiji štampaju ćirilicom. Pa kome i čemu onda „naredba“ po kojoj će država „drešiti kesu“ samo za knjige štampane ćirilicom?
Ministar, doktor (doduše, mašinskog inženjerstva), naravno, prati uspon „ćiriličarstva“ u Srbiji kao glavnu identitetsku odrednicu SRBSTVA (i junaštva), i jasno mu je da se njegovim dodavanjem „pod šajkaču“ mogu sakupiti poeni za (neku) ličnu karijeru i budućnost. On zna, takođe, da ubacivanjem „izmišljene teme“ u čaršiju može da (pokuša da) izmesti fokus s litijuma, Kosova, korupcije i, uopšte, diktatorskog ophođenja prema narodu… Znaju li, međutim, ministar i njegov šef da isključivost, ma iz kojih namera, vodi ka mržnji prema DRUGOM i drugačijem, što je samo korak do ubijanja DRUGOG i drugačijeg. Ili je pospešivanje svađe „ljubitelja“ ćirilice i latinice samo instrumentalizuja u političke svrhe?
Hipotetički, da se vratimo na početak teksta, može li otkup (samo) ćiriličnih knjiga za biblioteke značiti da ćemo, s vremenom, sve one štampane latinicom (pa i na drugim jezicima) getoizovati u podrume. Ili ćemo, a istorija je nedvosmislena, u jednom momentu spaliti sve što nije odštampano pismom koje se nama sviđa. A od te tačke do lomača za one koji nam se iz ovih ili onih razloga ne sviđaju vodi samo jedan putić.