Da je Srbija uređena i demokratska država, najviše javne funkcije ne bi mogli da prigrabe oni koji su ih nedostojni, a do kojih su stigli isključivo knjižicama vladajuće stranke i lojalnošću njihovim vođama, uništavajući celo društvo koje je decenijama bilo sklono da sve to posmatra, ali ne i da se sa tim istinski suoči.
Sadašnji predsednikovi ljudi, od lokalnog do nacionalnog nivoa, manjak obrazovanja i stručnog iskustva nadoknađuju kupovinom diploma i preziranjem znanja. Odsustvo ličnog moralnog koda nadomeštaju korupcijom, repeticijama šefovih rečenica i ponašanja, a umesto stida, diče se bahatošću i primitivizmom.
Tuku i gaze učesnike studentskih protesta, koji traže samo to da žive u uređenoj i slobodnoj zemlji. Nazivaju ih šljamom, ustašama, stranim plaćenicima, obojenim revolucionarima, a istovremeno im, kobajagi, nude dijalog o uređenju društva i države.
DRVENI MAČ
„Ja ću da ustanem, zgažen, zgromljen, tlačen, na čelične vojske sa drvenim mačem!“ To je stih koji izgovara Filip, mladi glumac i veliki sanjar u drami „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića. U mnoštvu kreativnih i duhovitih transparenata na studentskim protestima, na jednom od njih je istaknut upravo taj stih. U njemu je sva naša muka, ali i nada u to je znanjem, mladalačkim zanosom, istrajnošću, dobrotom i nenasilništvom moguće stvoriti društvo bez nasilnika i današnjih, predsednikovih ljudi.
Upravo taj drveni mač uspeo je da istera funkcionere iz njihovih jazbina. Tako je gradonačelnik Kraljeva Predrag Terzić, visoki zvaničnik SNS-a i doktor političkih nauka, u trku, zaštićen trčećim policajcima, zasut jajima i povicima negodovanja građana, pobegao iz zdanja tamošnje gradske skupštine.
Terzić je, od 2016. godine, hronično „zaboravljao“ da je gradonačelnik svih Kraljevčana, a ne samo članova SNS-a, i da je neprimereno, pa i nezakonito, vređati i progoniti političke neistomišljenike, iako to čini po ugledu na najviše funkcionere države i vladajuće stranke. Na društvenim mrežama je, na krvavu šaku, simbolu studentskih protesta, na opšte zaprepašćenje javnosti, uzvratio objavljivanjem tog simbola sa ispruženim srednjim prstom, a učesnike protesta nazvao ustašama.
Dok je, pre neki dan, bio u lokalnoj skupštini, u kojoj je opozicija nudila argumente za njegovu smenu, našao je vremena da ponovo objavi isti poruku, da su studenti „ustaše“. Bledo i sa mnoštvom „ali“ i „ako“, usledilo je izvinjenje predsednika Srbije i Terzićevog stranačkog ortaka Aleksandra Vučića.
„Ako je to rekao, to je sramota i moraće javno da se izvini. Ja to nisam čuo i, evo sad, izvinjavam se studentima u njegovo i svoje ime. Ako je to stavio na profil, ja se izvinjavam u njegovo ime i svoje ime što to nisam primetio, jer je to zastrašujuće“, rekao je Vučić, tokom intervjua na TV Insajder. Ipak, dodao je, da to što je Terzić uradio „nije ni upola zastrašujuće, kao pretnje smrću koje on (Vučić, prim, autora), dobija svakog dana“. „To, možda, jeste nevaspitano, ali nikome smrću nije pretio“, poručio je Vučić.
„Učeni“ gradonačelnik je lansirao sebe u javnost kada je, pre nekoliko godina, za aerodrom govorio „aerodrum“, za šta smo mislili da je lapsus, ali on je to uporno ponavljao, a za zoohigijenu je kazao da je „zoohijena“, a vrhunac se desio kada je svečano pustio u rad semafor na jednoj kraljevačkoj raskrsnici. Oponenti su ga prozivali za korupciju, nezakonito trošenje budžeta, skupe večere i skupa pića u ekskluzivnim restoranima, što je on objašnjavao potrebom da bude dobar domaćin ministrima i državnim sekretarima.
Srbija je puna takvih Terzića. Iako ima moćnijih od njega, koji su na značajnijim državnim pozicijama, on i njemu slični lokalni funkcioneri su manje primetni u javnosti, iako su dokaz o tome da korupcija i bahatost uspevaju na svim srpskim geografskim širinama i dužinama.
LOJALNI I AMORALNI
Psihološkinja i univerzitetska profesorka dr Tamara Džamonja Ignjatović kaže u razgovoru za NM da je u pitanju proces tokom koga smo se navikli na takav društveni milje, poput one žabe koja se postepeno kuvala u loncu. S druge strane, navodi, ljudi koji su došli na javne pozicije vrlo su pažljivo birani kao poslušnici, na čiju lojalnost se može računati, upravo zbog toga što su nestručni i amoralni. „To je najbolja garancija da ih lični interes, a ne ideologija, drži na okupu. Oni su jedni drugima idealna podrška“, kaže profesorka.
U tom procesu kriterijumi su se, objašnjava, vremenom snižavali spremnošću na nezakonite i nečasne aktivnosti. „Kada jednom popusti ta brana“, upozorava, „onda se ona dalje urušava po modelu – ako mogu jednom, mogu i dva, tri puta i više, jer bilo isplativo, a nekažnjeno“.
Podseća na to da struktura ličnosti i okruženje ohrabruju takve ljude da zaposednu važne javne funkcije, jer poseduju „selektivnu prednost“, time što nemaju integritet i ne obavezuju ih moralni principi. „Kada nemate jake unutrašnje kočnice, onda je, manje-više, sve dozvoljeno“, upozorava naša sagovornica.
O tome da li takvi ljudi imaju potrebu da preispituju posledice sopstvenog ponašanja, objašnjava da čim smo u konfliktu sa sobom i kada nešto narušava naše samopoštovanje pokrećemo mehanizme odbrane.
Takvi ljudi, ističe, „koriste uobičajene odbrambene mehanizme, pa i one koji mogu ozbiljno da prete proceni realnosti, što je prepoznatljivo kod našeg predsednika“. U smislu psihološke zrelosti ličnosti, dodaje, „to su primitivni mehanizmi – potpuna negacija, idelizacija sebe, omnipotencija, devalvacija drugih, projekcija krivice, pripisivanje drugima sopstvenih karakteristika“.
Javnim porukama i ponašanjem najviših državnih funkcionera, koji dele građane, šire mržnju, netrpeljivost i obmane, ohrabruju se njihove stranačke kolege na nižim pozicijama da se i oni ponašaju na takav način. U tome se, ocenjuje profesorka, prepoznaju dva mehanizma.
„S jedne strane to je ’role’ model, kojim se takve osobe mogu identifikovati sa onim ko je moćan, na visokom položaju, bogat, koga ne obavezuju zakonske i moralne norme, koji sve može, jer on deluje kao model uspešne osobe u takvom društvu. Drugi mehanizam je“, ističe, vrlo praktičan, jer za takvo ponašanje nema posledica, „a kada kazna ne postoji, onda nema ni straha od kazne“.
Takvi ljudi, ukazuje, „međusobno se podržavaju i štite, upravo zbog njihovih interesa i ako jedan od njih ode, lako mogu da odu i ostali“.
Novi Sad, Zaječar, Bogatić
U ponedeljak tokom izbora novog gradonačelnika Novog Sada Žarka Mićina tokom sednice ispred zgrade policija i žandarmerija su nimalo nežno čuvali ulaz opozicionih odbornika i poslanika i okupljenih građana. Okupljeni su policiji „planirali“ jajima, brašnom i jogurtom, navodno su povredili petoro policajaca, a posle podne je zauzvrat uhapšeno petoro opozicionih političara koji su, kako je naveo MUP, napadali policiju. Među njima je i Goran Ješić, koji je „ponovio nedelo“.
Sutradan slična scena se ponovila u Zaječaru ispred sedišta Skupštine grada, gde su građani protestovali protiv korumpirane vlasti i rudarenja. Pokušali su da uđu u zgradu, a policija ih je sprečila suzavcem i biber sprejom. Nedavno su građani ušli u skupštinu opštinu Bogatić, a prošle sedmice posle višednevnog protesta i u opštinsku zgradu Rače.
ŽRTVOVANJE PIONA
Za aktuelna hapšenja osumnjičenih za korupciju, navodi da će vreme pokazati kako će se to završiti, ali da je to, u ovom trenutku, poruka javnosti o tome da je vlast, navodno, spremna da ispuni studentske zahteve i da nisu zaštićeni oni koji su kršili zakone.
„Uhapšeni su oni koje je lako žrtvovati. To su pioni u šahovskoj partiji koji neće ugroziti poziciju samog vrha. Videćemo da li će se oni, osim sadašnjeg pritvaranja, procesuirati. Pretpostavljam da će, kada se pažnja javnost skrene sa njih, vrlo brzo otići negde gde su sebi obezbedili udobne egzistencije“, smatra naša sagovornica.
Na pitanje kako da reagujemo na ponašanje takvih ljudi, kaže da su dobri načini za to objave u medijima i na društvenim mrežama kojima se oni raskrinkavaju, a time se podiže svest javnost o njima i razmerama onoga što čine.
„Zahvaljujući studentima“, ocenjuje“, „građani su se ohrabrili da javno govore o svojim iskustvima i konkretnim pojedincima, koje fotografišu i snimaju kamerama. Osnaženi smo da o tome javno govorimo. Ipak, strah nije potpuno nestao, jer se ljudi plaše gubitka posla i svega drugoga, ali sve su jači glasovi koji targetiraju sva ta kriminalna dela i bahatost“.
Kaže da je ubeđena u to da protesti studenata i ostalih građana širom Srbije imaju potencijala za promene u zemlji.
„Promene su već postignute na nivou promene svesti i nema povratka nazad. To je ključna promena i nakon nje trebalo bi da slede i političke promene, a kakve će one biti i u kojim pravcima će se odvijati to je teško prognozirati. Ipak, to je dobar signal, jer je svest ljudi dosegla takvu kritičnu tačku da to neće proći bez lustracija i pokretanja sudskih postupaka. Kakav god da bude politički ishod, Srbija se ne može vratiti u stanje pre protesta „, poručuje profesorka dr Tamara Džamonja Ignjatović.
UNIŠTAVANJE DRUŠTVA
Socijalni psiholog prof. dr Dragan Popadić, podseća na to da je partijska pripadnost bila važna i u periodu socijalizma, ali da nije bilo dovoljno to da neko bude stručan da bi zauzeo rukovodeću poziciju, već je morao da se dokaže i kao lojalan član partije.
„To je, međutim, sjajno prema onome kako je danas. Već dugo godina, stručnost ne samo da nije dovoljna, već nije ni potrebna. Nužno je i dovoljno samo biti lojalan vladajućoj stranci, a nesposobni su u tome videli životnu šansu i iskoristili je. Napredovali su dokazujući se u podaništvu i okruživali se, za svaki slučaj, nesposobnijima od sebe“, ocenjuje profesor Popadić.
Dodaje da veruje u to da oni u svom neznanju iskreno misle da nikakvo znanje nije potrebno za poziciju ministra bilo čega ili direktora bilo čega. Kada su zauzeli javne i državne funkcije, ističe, „tada je njihova nesposobnost počela da uništava čitavo društvo“.
Citirajući Đorđa Balaševića koji je davno rekao: „Krivi smo mi što smo ih pustili“, profesor ocenjuje da smo „sada i mi i oni u ozbiljnom problemu“: „Ako, recimo, književni žiri skribomanu, ili Crkva kriminalcu, dodeli najviše priznanje, ne treba optuživati skribomana što misli da je veliki pisac ili kriminalca što misli da je svetac. Svu odgovornost tada snose žiri i Crkva, niko drugi.“
Kada je devedesetih, podseća, „počeo uspon nemoralnih i nesposobnih, ljudi su ili potcenjivali opasnost od njih ili su, iz vlastitog komoditeta, čekali da drugi reaguju, a posle je bilo kasno“.
Nasilje, jezik mržnje i netrpeljivost šire se, dodaje, od vrha vlasti do njenih najnižih nivoa.
„Oni sa vrha vlasti su jezik mržnje uveli u javnu komunikaciju, a njihovi mediji to raširili. Njihovi javni nastupi ne samo da su dozvola nižima od njih da mogu da upražnjavaju jezik mržnje, već preko njihovih medija, takav način komunikacije postaje popularan model za imitiranje. I kada smo takvim obraćanjem zasuti na svakodnevnom nivou, dođemo dotle da nasilje i patologija budu potpuno normalizovani“.
OSLOBAĐANJE INSTITUCIJA
Zamislimo, kaže naš sagovornik, „da u bilo kojoj normalnoj državi predsednik zatraži da se obrati građanima, a onda im kaže kako su demonstranti skičali kao svinje dok ih je policija odvodila, kako je univerzitetska profesorka luda, a on jedan od najpopularnijih političara u svetu“.
Ljudi bi, zaključuje, bili iskreno uplašeni, jer bi bili sigurni da sa njim nešto nije u redu, a mi čekamo čime će nas iznenaditi sutrašnjem i preksutrašnjem monologu, koga će izvređati i šta će sve izmisliti.
„Siguran sam u to da su protesti iznenadili ljude u vlasti, koji već dugo žive u ubeđenju da im niko ništa ne može. Mnogi od njih su zabrinuti, jer ne znaju do koje granice će njihova moć oslabiti, kome treba da budu poslušni, kome da veruju, a kome ne. Masovnost i žestina protesta iznenadili su i građane koji protestuju. I ogorčenost ljudi i nada u moguće promene bili su prekriveni apatijom. Ishod protesta je neizvestan i jedino što svi znaju je da posle protesta stanje u društvu neće biti isto. Biće“, kaže, „ili mnogo bolje ili mnogo gore“ .
O dirigovanoj borbi protiv korupcije i hapšenjima funkcionera u Srbiji, nakon nedavne medijske najave predsednika Srbije, navodi da bi institucije trebalo da se oslobode uticaja vrha vlasti.
„Sa protesta iz cele Srbije šalju se poruke o tome da je država ogrezla u korupciji, koja je tolika da mora da dolazi sa vrha vlasti i da bi institucije, tužilaštva između ostalih, trebalo da se oslobode uticaja vrha vlasti i da počnu da rade svoj posao. A, onda predsednik, da bi dokazao da to nije tačno, najavi hapšenja zbog korupcije i tužilaštvo, kao na pritisak na dugme, počne da hapsi. Jasniji dokaz o zarobljenosti tužilaštva nisu mogli da smisle“, zaključuje prof. dr Dragan Popadić.
Slučaj direktora novosadske gimnazije
Nakon peticije dela roditelja kojom se od Ministarstva prosvete traži da smeni Radivoja Stojkovića sa mesta direktora Gimnazije ,,Jovan Jovanović Zmaj“ u Novom Sadu, zbog niza, kako su naveli, nepravilnosti u radu i što se nije izvinio učenicima zbog uvreda nakon što su odavali poštu nastradalima na Železničkoj stanici u tom gradu, to je zatražio i Nezavisni sindikat prosvetnih radnika Srbije (NSPRS), ali iz drugih razloga. Taj sindikat je saopštio da je Gradska građevinska inspekcija Novog Sada zabranila korišćenje svečane sale u Gimnaziji, zbog opasnosti po bezbednost i zdravlje, ali da direktor to rešenje nije hteo da primi.
„Inspekcijski nadzor je“, navodi NSPRS, „sproveden još 18. decembra 2024. godine kada je utvrđeno da postoje nedostaci u građevinskim radovima na kupoli, zbog čega je izrečena zabrana korišćenja svečane sale dok se ne otklone svi nedostaci“. „Ispostavilo se da direktor škole Radivoje Stojković nije hteo da primi rešenje inspekcije pa su ga inspektori u petak, 21. februara, objavili na ulaznim vratima svečane sale“. Direktor je, navodi taj sindikat, „krio da je sala nebezbedna i u njoj je, 27. januara, organizovao održavanje Svetosavske akademije, čime je ugrozio živote i zdravlje većeg broja ljudi“.
Inače, direktor, koji je i predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta, decembra prošle godine, kada su učenici blokirali nastavu, u čemu su im se pridružili profesori, reagovao na bizaran način – satima je klečao u školskom dvorištu, što je izgledalo kao da se moli. Učenici su, pored ostalog, od njega zahtevali da se javno izvini đacima i profesorima i da javno povuče izvinjenje premijeru Milošu Vučeviću, te da im se omogući da petkom u školskom dvorištu na 15 minuta odaju poštu poginulima 1. novembra prošle godine pri obrušavanju nadstrešnice sa Železničke stanice u Novom Sadu.
U spornom saopštenju, koje su potpisali on i predsednica Školskog odbora, navodi se da Gimnazija „izražava duboku žalost za stradalima na Železničkoj stanici, ali da osuđuje politizaciju učenika i te škole“.
„Gimnazija osuđuje postupanje nastavnog osoblja koje je iskoristilo tragediju za nezakonito i nemoralno političko delovanje. Gimnazija najavljuje i vođenje zakonom i pravilnikom predviđenih disciplinskih postupaka“, navodi se u tom saopštenju.
S duge strane, uz zahvalnost „Gradu Novom Sadu, Pokrajini Vojvodini i Republici Srbiji za sistemsku podršku u svakodnevnom radu“, u istom saopštenju, koji je Školski odbor kasnije povukao, upućuje se „duboko izvinjenje“ i predsedniku Vlade Srbije Milošu Vučeviću, koji je samo dan ranije izjavio da su „njegovog sina profesori te škole praktično naterali da izađe iz škole sa svojim drugovima kako bi protestovali“.
Opstanak uprkos svemu sebi obezbeđuje i rektor Univerziteta u Novom Sadu Dejan Medić čiju su smenu bukvalno tražili svi fakulteti tog univerziteta, ali to je tehnički neizvodivi dok sam rektor ne zakaže sednicu Senata!
Dragan Popadić: Ishod protesta je neizvestan i jedino što svi znaju je da posle protesta stanje u društvu neće biti isto. Biće ili mnogo bolje ili mnogo gore