Amerikanac, pritom, kao da zavidi Rusu i teži da ga bar oponaša ako ne i da ga sustigne. Šef Kremlja je praktično nesmenjiv na izborima jer odstranjuje ozbiljne konkurente, a šef Bele kuće zasad „samo“ ne priznaje izbore ako drugi trijumfuje.
Kad je video da je Putin upao u Ukrajinu i okupirao petinu njene teritorije, a usput vojno drži dve oblasti u Gruziji i jednu zonu u Moldaviji, Tramp je rešio da ne zaostaje. Kidnapovao je predsednika Venecuele, sa Izraelcima raketama likvidirao zatečeno rukovodstvo Irana, nameračivši se da Americi pripoji Grenland i Kanadu, pa i da celu zapadnu hemisferu proglasi monopolom Vašingtona.
Uortačili su se i u naporu da doakaju Evropskoj uniji. U njoj obojica vide „preteranu demokratičnost“ i „opsednutost ljudskim pravima“, kao i „nadnacionalnu tvorevinu“ koja ih ometa da, kao veće sile, nameću svoju volju njenim pojedinačnim članicama.
Pokazalo se, međutim, da su se Tramp i Putin iskazali kao loši prognozeri ishoda svojih glavnih spoljnih avantura. U međunarodnim odnosima, pobeda je ostala zavodljiva, ali i postala pojačano probirljiva.
Pobedu nad rivalom, doista, strasno žele mnogi lideri, ali ih ona učestalo odbacuje kao nedostojne udvarače, pogotovo kad bi da je osvoje na silu. Takvu sudbu su doživeli i Putin i Tramp, kad su tvrdili da će Ukrajinu, odnosno Iran, slistiti dok dlanom o dlan i podvesti ih pod svoje skute.
Uspelo im je jedino da i sebe i svet gurnu u ratne ćorsokake, bez izgleda da u njima iko zabeleži konačnu pobedu. Izvinjavam se što ću prigodno citirati svoj tekst objavljen na ovom mestu, pre četiri godine.
Tada sam napisao: „Zabasali smo, izgleda, u doba velikih tumbanja i duela, koje kao da se uskopistilo protiv proglašavanja istinskih državničkih pobeda. Svet čak počinje da liči na balkanske „nedovršene poslove“, u kojima se lideri ili prenemažu ili busaju u prsa od miline što mogu da marširaju u pogrešnom pravcu“.
I Putin i Tramp su odustali od prvobitnih najava brzih pobeda i istovremeno srozali imidž sila koje su uobrazile da mogu da rade gotovo sve što im se prohte. Rusu se pamti da je prvobitno propovedao da su i Ukrajina i njen narod „izmišljene kategorije“ koje će njegova politika „naučiti pameti“, a da ga sada ka diplomatiji usmeravaju i ukrajinski dronovi dok udaraju i po Moskvi. Ni Trampu se ne zaboravlja najava da će projektilima izdejstvovati smenu teokratije u Teheranu i oduzeti joj nuklearna skladišta, da bi se sada zadovoljavao ponovnim otvaranjem Ormuskog moreuza (koji je Iran zatvorio tek kad je bi napadnut) i nagovaranjem Islamske Republike da se zarekne da neće praviti atomski bombu.
Zauzvrat joj ukida sankcije i nagoveštava velike investicije, navodno zalivskih zemalja, za obnovu razorenih područja i pogona. Amerikanci, mahom, takav ishod uzimaju kao potvrdu da njihov lider nije trebalo ni da se upušta u taj rat, iz koga Iran izlazi sa ojačanom pregovaračkom pozicijom.
Pojedini analitičari savetuju i Teheranu da se ne uobrazi, već da teži kompromisu, u situaciji kad se nikako ne isključuju nova bombardovanja. Napominje se i da prestanak rata može da oživi proteste protiv iranske vlasti i tako je, eventualno, nagnaju na reforme za izlazak iz teške ekonomske krize i postepeno unapređenje veza i sa Zapadom.
Iran i dalje insistira da je regionalna sila i u „memorandum o razumevanju“ sa SAD je uključio i poštovanje prekida vatre između Hezbolaha, kao svoje ispostave u Libanu, i Izraela. Na to Tramp poziva i saveznika mu Benjamina Netanjahua kome ovakav dogovor ne odgovara.
Postupci obojice su zasnovani i na izborima koji ih čekaju na jesen. Trampu je do primirja sa Iranom jer je ovaj rat nepopularan u Americi i smanjuje šanse njegovih republikanaca da zadrže većinu u oba doma parlamenta, što bi bio preokret koji bi bitno osporio njegovu sklonost ka autokratiji. Netanjahua, pak, produžetak rata održava na poziciji premijera, jer bi normalizacija prilika, verovatno, vodila smeni vlasti i nastavku njegovom odgovaranju pred sudom pod optužbom za korupciju.
Za ceo svet bi bilo bolje da i trampisti i Netanjahu izgube izbore, jer bi to povratilo snagu prilično poljuljanoj demokratiji i u SAD i u Izraelu, ističe uticajni Tomas Fridman u Njujork tajmsu. Smatra, takođe, da bi mir ohrabrio Irance da iznova prozovu svoju vlast na odgovornost zbog svega čime ih je namučila.
Normalizacija na Bliskom istoku i odnosa u trouglu SAD – Izrael – Iran, bi doista imala, smatraju i drugi analitičari, veće šanse za uspeh, kad bi se u svima njima promenili ne samo pojedinci na vlasti, nego i način na koji im funkcionišu sistemi. Zasad bodri pouka da su i kriza na Bliskom istoku i rat u Ukrajini potvrdili da nasilje ne može, u bitnim događajima, da ikoga dovede do prave pobede.
Valjalo bi da to na umu imaju svi lideri. Pa i ovdašnji čiji kamp izmišlja da pobunjeni studenti i građani rade na rušenju sistema, iako oni, zapravo, traže da se poštuje ustavni poredak, ugrožen samovoljom vlasti.
Zahtevaju vanredne parlamentarne izbore, a on ih izbegava. Od njih strepi koliko i partnerski mu trampisti i Netanjahu. Divi im se obojici, pa je, kao i oni, dao dovoljno povoda da sada prevladavaju glasovi za promenu vlasti.